Bliži se ono doba godine kada svi u letnjoj školi razmišljamo
o polaganju za dan pojaseve. Ali koliko je zaista bitan ovaj događaj u godini i
uopšte sama tekovina šodana (prvog dana) ili bilo kog drugog dan pojasa?
Uobičajeni odgovor je: naravno da polaganja i stepenovanja nisu bitni, a veoma
često ćete čuti neke starije majstore kako kažu da se predaje preveliki značaj
polaganjima, da su ona prenaglašena, pa čak i da polagači prebrzo dobijaju
dozvolu za polaganje, te da bi možda trebalo ukinuti ispite ili da pojas treba
jednostavno dodeliti tokom uobičajenog treninga.
To može da zvuči i licemerno - svi vežbači moraju da polažu određenim redosledom
i time potvrde svoj status u aikido populaciji. Isto tako, kao jedan od starijih
majstora iskreno mogu reći da ponekad gubimo iz vida ili zaboravljamo naša
sopstvena osećanja i ambicije kada smo počinjali da se bavimo aikidoom.
Što se mene tiče, osim za šodan, nikada se nisam osećao tako suštinski
ispunjenim i da sam istinski dosegao nešto veliko, osećao sam se kao da sam tek
tada dobio dozvolu da vežbam, i tek kasnije sam razvio svest o nivou svoga
znanja.
Danas sam majstor 6.dan sa dugogodišnjim vežbanjem iza sebe.
U tom smislu svako polaganje je predstavljalo za mene izazov koji su moji
učitelji postavljali pred mene i moj aikido i time su me oni primoravali da se
iz nekog osećanja samozadovoljstva trgnem i da moj aikido preispitam i promenim
(nadam se nabolje).
Kada se setim šodana, opet shvatim da sam ja zaista želeo taj pojas. Osećao sam
se spremnim za njega i gledao sam na to kao na neku vrstu priznanja i potvrde
mog bavljenja aikidoom. Ispit je samo pojačao ovo moje uverenje. Bio sam ponosan
na izvođenje svojih tehnika u svakom
smislu.
Shvatio sam vremenom koliko je moje znanje u stvari bilo skromno, pogotovo što
se u vreme kada sam ja polagao vežbao aikido na jedan prilično fizički način.
Sada iz ovog ugla kada to posmatram vidim da sam bio jedna arogantna i
neprijatna osoba i posle svih ovih godina svima se izvinjavam zbog toga!
Isto tako, zašto bi se bilo ko drugi osećao drugačije od mene na polaganju za
šodan ili bilo koji drugi pojas kada je cilj u osnovi isti, a tekovina polaganja
za šodan je sama po sebi postignuće?
To je nešto za šta se čovek godinama priprema i toga dana zaista postoji realan
rizik od neuspeha. Često kažemo i da su svi vežbači isti (sa kyu pojasom i sa
danom) što u suštini nije tačno. Svaki uspešno položeni ispit je priznanje
napretka i podsticaj je za dalje napredovanje i bolje razumevanje aikidoa. Da ne
pominjem da pojas daje i ugled među kolegama u dođou.
Kao što većina od vas zna, tokom predhodnih godina sam putovao i u druge
asocijacije i smatram da je UKA standard među najvišim u svetu tako da svi
polagači treba da budu ponosni na sebe i svoje uspehe na polaganju. Bilo koji
pojas da je u pitanju treba položiti za njega. Pojasevi su ciljevi koje treba
dostići napornim radom i posvećenošću vežbanju, a kad se postigne cilj treba ga
proslaviti!
Zato ja kažem - živela polaganja!
