„Podigni ruke,
provuci se ispod leve, sad u stranu, pa obe ruke
dole, pa levu gore… eee sad prihvati sankyo, gurni
gore, pusti desnu, sad prehvat, ma odozdo, sada u
isto vreme pusti prste, drži lakat i tenkan …eto!!!
‘Ajd sad sam, rekoh da je lako!“
I jeste
lako kada već nešto znate. Problem je što se veoma lako zaboravi
koliko je vremena potrebno da se nauči i kako se uči tehnika u
aikidu. Sećam se kada je jednom pred polaganje za 4. kyu
kandidat pitao kako se radi shihonage na ryotetori. Trener mu je
pokazao desetak varijanti, svaku po jednom, brzo i snažno u svom
svetlu svog visokog DAN-a, rekao „evo“, poklonio se i otišao, a
preneraženi učenik ubeđen da ništa ne zna odustao je od
polaganja.
Aikido tehnika koja deluje krajnje jednostavno svakom srednje
iskusnom vežbaču, npr ikkyo, nekome ko se prvi put sreće sa njom
deluje prilično komplikovano. Naš mozak dok učimo nove pokrete
šalje otprilike ovakve informacije našem telu: leva noga napred,
iskorak u stranu, jednom rukom prihvati lakat, drugom drži
zglob... posle određenog broja ponavljanja, mozak i telo zajedno
usvajaju ove pokrete, i sada je mozgu dovoljno da izda naredbu
ikkyo, i telo će znati šta da radi. Nije tajna da ako nešto
izvedete stotinak hiljada puta možete smatrati da je to naučeno,
a posle manje-više milion ponavljanja možemo reći i zapamćeno
zauvek (kao hod, vožnja bicikla ili plivanje). Važno je da se
dok učite aikido ne opterećujete nepotrebnim informacijama. Ne
može se odjednom naučiti petnaest varijanti za ikkyo, jer ako
pokušate, nećete naučiti ni jednu.
Kada posmatrate kako se izvodi tehnika, pa pokušate to da
ponovite, mozak prvo napravi plan kojim mišićima da pošalje
koju naredbu da bi dobio pokrete nalik na one koje je video.
Mišićima su ovi zadaci nepoznati. Svaki mišić dobijeni zadatak
tumači na svoj način, pa su pokreti nespretni, teški i pogrešni.
Onda se desi jedna od dve mogućnosti: ako ste malo
inteligentniji sami shvatite da tehnika ne valja, pa tražite
dodatne informacije, ili tako što pitate trenera ili pogledom po
sali tražite nekog ko to zna. U drugom slučaju trener će morati
da dođe do vas i da vam pomogne. Dakle, nove informacije mozak
odmah vraća mišićima u vidu novog zadatka. Ovaj put mišićima se
to učini poznato (što je i logično), pa se oni lagano
organizuju. Na taj način se informacija vrti u krug od mozga do
mišića, pa preko čula nazad u mozak, pa opet u mišiće, dok svi
ne urade šta se od njih traži. Tehnika je naučena kada nema više
nedoumice, već svi složno ispunjavaju zadatak. Tada i mozak može
malo da se opusti, i da šalje samo mali impuls, npr. ikkyo.
Neki majstori tvrde da se tehnika može dovesti do takvog nivoa
da se na napad reaguje refleksno. Da li je to moguće ili nije,
nauka pokušava da utvrdi. U svakom slučaju, sigurno je da
dugogodišnjim vežbanjem možemo doći do nivoa kada ne razmišljamo
više kako da uradimo tehniku, već jednostavno radimo i uživamo u
tome. Onda se aikido vežba sa lakoćom, čak i ako uslovi rada
variraju (npr. uke različitog znanja, težine, visine, brzine ili
karaktera). Da bismo dotle stigli, moramo da se vratimo na
početak, odnosno na učenje aikido tehnike. Postoje tri osnovna
zadatka koja svaki učenik mora da ispoštuje, da bi prisustvo na
treningu imalo smisla: da se koncentriše, da što tačnije izvede
ono što je pokazano i da greške brzo uočava i ispravlja.
1.
koncentracija
Zašto sedimo u seiza položaju, zašto radimo vežbe disanja i
gasho? Sigurno ne da bi nama trenerima brže prošlo vreme,
već da bi vi očistili svoj um i napravili mesta za učenje.
Pre ulaska u dođo treba da ostavite ispred vrata sve
privatne brige i probleme, tuge i radosti (ne brinite,
čekaće vas kad izađete sa treninga). Zatim treba da gledate,
slušate, zapamtite i pokušate da ponovite ono što ste
videli i čuli. Ja se često borim sa banalnom pojavom da dok
pokazujem tehniku poneki učenici kroz mene gledaju u neku
udaljenu tačku van zidova. Takvo (ne) prisustvo na treningu
je ne samo gubljenje vremena za te učenike, već i opasnost
za ostale.
2. planirana strategija izvođenja pokreta (jednostavnije
rečeno - pravilan redosled i izvođenje onih pokreta koji su
pokazani).
Postoje dva nivoa nepoštovanja ovog principa. Kod nižih
pojaseva se češće dešava da prosto nisu u stanju da usvoje
nepoznatu tehniku, pa rade ono što im je poznato, a
najsličnije je pokazanom. A visoki pojasevi često rade više
različitih varijanti onoga što je trener pokazao, ili čak
potpuno drugu tehniku, u želji da se pokažu pred sobom i
drugima. Ovakvim ponašanjem gubi se i vreme i novac, daje se
loš primer ostalima, pokazuje se nepoštovanje prema treneru,
i smanjuje se mogućnost napredovanja. Ako ste došli na
trening ili seminar, trebalo bi da ste došli da učite – zato
je važno da radite šta je i kako pokazano.
3. ispravljanje grešaka. Nemoguće je aikido naučiti tako što
vam neko nešto pokaže, a vi odmah to naučite. Greška je
sastavni deo učenja, posebno na početku, samo je treba
svesti na najmanju moguću meru (koncentracijom i pravilnom
strategijom izvođenja pokreta). Ipak, kada se greška javi u
radu i kada trener ukaže na to, prethodna dva principa treba
pojačati. Ako se greška ne ispravi na vreme, postoji
mogućnost da je nikad ne ispravimo. Takođe, veoma je važno
(mada to mnogi ne poštuju), da u dođou samo trener ispravlja
greške. Često se dešava da neki samouvereni 2. kyu ispravlja
greške početniku. Moramo imati u vidu da se ikkyo polaže i
za 6. kyu i za 4. DAN, i samo trener može da proceni šta je
greška na kom nivou.
Aikido
trening se najčešće održava tako što trener pokaže tehniku, dok
učenici posmatraju. Pokazivanje tehnike obično prati i
objašnjenje. Ovaj najzastupljeniji metod u aikido treningu
povezuje trenere i vežbače, i sastoji se iz tri dela: žive reči,
demonstracije i posmatranja. Verovali ili ne, ljudi ne umeju
pravilno da posmatraju.
Postoji pet osnovnih principa:
1.
Posmatrajte tehniku u celini i dok to radite zamišljajte
sebe kako izvodite tu tehniku.
2. Posmatrajte samo kretanje nogu, tai sabaki, i pamtite
način i redosled kretanja. Ako je pokazana tehnika
katatetori shihonage ura, znači da je izvedeno kretanje:
tsugiashi, tenkan, kaiten. Kada ovu informaciju zapamtite i
primenite, imate mnogo veću šansu da tehniku izvedete
pravilno.
3. Posmatrajte kretanje ruku, tj. te sabaki. Važno je
primetiti kako se ruke kreću i kada šta izvode (prostor i
vreme). Kod pomenute tehnike katatori shihonage ura slobodna
ruka izvodi atemi i ostaje na toj visini do samog bacanja
(prihvat se izvodi iznad glave u trenutku kaitena). Ako ste
pravilno izveli tai sabaki i ako ste se koncentrisali na
ovaj detalj, postoji velika verovatnoća da ćete tehniku
izvesti pravilno već u prvom pokušaju. (Svaka tehnika se
demonstrira dovoljan broj puta i pod različitim uglovima
tako da imate vremena da prvo posmatrate kretanje u celini,
pa zatim kretanje nogu i na kraju kretanje ruku.)
Prva tri
principa služe vam da stvorite ideju šta i kako treba vežbati
(koncentracija i planirana strategija izvođenja pokreta), dok
sledeća dva principa pomažu da sami sebe korigujete dok vežbate
(ispravljanje grešaka).
4.
Posmatrajte smer odakle dolazi uke i u kom smeru pada,
odnosno kakva mu je završna pozicija kod katame waze. U
našem primeru uke pada po istom pravcu i suprotnom smeru
odakle je došao (ovo važi za skoro sve osnovne tehnike koje
se rade na ura način). Posmatrajte, i kasnije dok radite
pratite poziciju uke-a, pre, za vreme i nakon završetka
tehnike. Ako uke ne pada tamo gde bi trebalo, pokušajte da
sami pronađete i ispravite grešku.
5. Posmatrajte stav nakon završetka tehnike. Kada zapamtite
da je kod tehnike shihonage nakon bacanja uvek ista ruka i
ista noga napred i to preslikate na vaš rad, izbeći ćete
jednu od najčešćih grešaka – korak nakon kaitena.
Dakle, mi
pričamo i pokazujemo dok vi posmatrate i učite.
Ako ne
primenite u svom učenju ništa od ovoga što sam napisao – neće se
desiti ništa. Ako primenite, sigurno će vaši treninzi biti
efikasniji, vaše napredovanje brže, a moj posao trenera lakši…
|
