Prvi put se reč manga pojavljuje 1814. godine kada je upotrebio japanski umetnik u duborezu Hokusai Katsushika. Termin se nije upotrebljavao sve do početka 20. veka. Reč manga može značiti karikatura, crtež, strip ili animacija. Danas se u Japanu mogu čuti još dva termina i to su: gekige (označava ozbiljni realisticni strip) i komukkusu (japanska varijanta engleske reči koja oznacava strip).
Manga (japanski strip) je prošao dug istorijski period potpuno izolovan od svih uticaja iz Evrope i Amerike. Kada je budistički monah Toba (živeo je u 12. veku i crtao je “životinjske svitke”) stvarao svoje prve crteže, u Evropi nije bilo ničega približno sličnog ovome.

Poznavanje istorije japanskog stripa je veoma važno da bi se fenomen manga i anima danas mogao posmatrati na pravi način. Japanski crtači polažu mnogo na tradiciju. Mnogi crtači danas traže motive i inspiraciju iz prošlosti, neki čak i u potpunosti prenose likove davnih slika u današnje stripove.
U današnjem Japanu manga magazini su najefikasniji način da se stigne do masovne publike i da se utiče na javno mišljenje. Strip u Japanu gotovo da ima isti socijalni status kao film ili roman, što potvrđuje podatak da su od ukupnog broja knjiga i magazina u 1995. godini u Japanu 40% činile mange.
Sa ogromnim tržištem u Japanu, manga obuhvata široko polje različitih tema koje zadovoljavaju i različite interese čitalaca. Popularna manga namenjena širokom čitalaštvu obično uključuje SF, akciju ili komediju. Neki od najpopularnijih serijala, na primer, zasnovani su na korporativnom biznismenu (Shima Kousaku), rođaku iz Kine (Iron Wok Jan), kriminalističkom trileru (Monster) ili vojnoj politici (The Silent Service). Kao rezultat, mnogi žanrovi se dobro uklapaju i u anime (koje često uključuju adaptaciju mangi) i japanske video igre (od kojih su neke takođe adaptacije mangi).

  Manga formati

Manga časopisi obično sadrže po nekoliko serijala koji uporedo izlaze u jednom izdanju, na 20-40 stranica po broju. Ovi manga časopisi ili “antologijski časopisi” koje nazivaju i “telefonski imenici”, obično se štampaju na novinskom papiru lošijeg kvaliteta i najčešće imaju izmedu 200 i 850 stranica.
Posle nekog vremena izlaženja serijala, nastavci se obično spajaju i štampaju u obliku knjiga, takozvanih tankobona. Ova izdanja štampana su na papiru većeg kvaliteta i služe da bi novi čitaoci mogli da se “priključe” serijalima u časopisima ili ih kupuju kolekcionari. U novije vreme, štampaju se i luksuzna izdanja namenjena isključivo kolekcionarima. Reprinti starih mangi štampaju se na papiru bednog kvaliteta i prodaju po ceni od 100 jena (približno 1$).
Manga je prvenstveno klasifikuju po godištu i polu ciljne grupacije. U praksi, knjige i časopisi za dečake (shonen) i devojčice (shojo) imaju različiti stil naslovnica i u većini knjižara stoje na odvojenim policama.
U Japanu postoje i manga kafei, poznati i kao manga kisaten. U manga kisatenima, mušterije piju kafu i čitaju mangu. Za razliku od većine zapadnih filmova i stripova, manga je namenjena čitaocima svih uzrasta.

Ako pogledate crtani sa junakom koji ima ogromne oči znajte da je animirani film potekao iz ove tradicije stripa (mada se pri nekim standardnim izrazima lica u manga crtežu oči praktično i ne crtraju već se ostavlja samo gornji luk sa ili bez zenica koje su tada crne tačke). Onima koji imaju decu mlađu od 10 godina, imam tu sreću, je uglavnom preko glave ovih visokoproduktivnih ostvarenja (“Naruto Uzumaki”, npr.). Ovi filmovi se na zapadu najčešće zovu  i “Anime” filmovi.

Postoje i “Hentai” ili “Eči” stripovi i filmovi koji se bave erotskom tematikom, ali o njima ovde neće biti reči (a ni slika!) pošto je ovaj sajt namenjen svim uzrastima. Ove stripove i fimove ćete odmah prepoznati ako vam dođu do ruku - svakakva preterivanja u njima se podrazumevaju, ne samo velike oči!