Aikidisanje

Predrag Tadić, 3. dan Hombu

Uhhhh... uvek mi se otme uzdah kad se nađem pred belim papirom, ili u ovom slučaju monitorom, a treba nešto da napišem. I još slobodna tema.

Prvo što bih želeo da kažem, a što se odnosi na moj period aikidisanja dug više od dve decenije, jeste da je bilo dobro, mnogo dobro. Da li je moglo biti bolje? Moglo je, uvek može. Ali je i ovako bilo super. Mislim da me je aikido svakim danom vežbanja činio boljim, što je, verujem, i najvažnije. Jer ako niste bolji, onda ste gori. Jednostavno, zar ne? Naravno da je tu bilo, kao i u životu, i uspona i padova, i trenutaka demotivacije, ali i veselih momenata. Ovoga drugog mnogo više. Ali, što je nabitnije, vežbam i dalje. I gledam napred s radošću . I sa više elana nego na početku.

A šta je tu bilo dobro? Mnogo toga. Ono što nije bilo dobro, nije vredno pomena. Svaki dođo u kome sam vežbao bio je mala oaza pozitivne energije. Obučete kimono, kročite na tatami i prepustite se. I uživate. Nema nadmetanja, samo rad na sebi, ali uz nesebično uvažavanje ljudi s kojima vežbate. Jer bez njih i nema vežbanja. I odgovornost za druge, jer vežbate sa njihovim telom – nije ideja da povredimo druge, nego da ih sačuvamo od sebe. I naravno, osmeh od uva do uva. I otvorena čakra srca, ili stomaka, da se celo telo trese od smeha kad otkrijete nešto novo u svom aikidisanju. I zadržati početnički um, bez obzira na to koliko se godina vežba, gledati na svaku tehniku ili napad kao da ih vidite prvi put. Uči i zaboravljaj. Ne robuj navikama. Isprobavaj, testiraj, bez šablona da to tako mora i nikako drugačije, ali bez gubitka osnovnih principa. Jer, osoba sa kojom radite je živa i potencijalno opasna, nije lutka bez reakcije. Ako ne gledamo tako, ova se borilačka veština pretvori samo u neku vrstu koreografije. I fokusiranost, usredsređenost na ono što radimo, na osobu sa kojom vežbamo ili na onoga koji nam nešto pokazuje. Jer često smo skloni da se prebacimo na auto-pilota, ili da nam misli odlutaju, pogotovo ako neko drugi vodi trening. I otvorenost, bez ikakvih stega, da vidimo tehniku na način kako je vidi čovek ispred nas, a ne onako kako smo navikli da radimo. Kako drugačije naučiti nešto novo? I redovnost tj. samodisciplina, to je osnova. Bez redovnog treninga se ispada iz ritma. Kako je to bilo divno probuditi se nedeljom ujutru, napolju sneg prekrio sve, a vama se ne ustaje iz kreveta. A trening u Pinkiju u 10 sati. I tad se setite kakav je osećaj dok ste na tatamiju, pa što reče jedna mudra glava: "žalac u debelo meso", brzo pakovanje opreme i trk kroz sneg. Na putu ka sali granulo sunce, da vam svojim zracima da dodatnu motivaciju. A u sali temperatura kao i napolju. I predivan pogled na Zemunsku gimnaziju kroz prozor na kom nema stakla, a pahulje provejavaju unutra. A mi na strunjačama bosi. Ali nema zime za nas. Malo duža vežba disanja na početku treninga dok se ne postigne radna temperatura. I samo se štrika. E, to je pobeda. Mala, ali važna. Pobeda nad samim sobom. Sa sve osmehom. I ostati uporan i održavati tu vatru u stomaku. I ne dozvoliti da se ugasi. Jer ovo je veština za ceo život i treba je gledati kao deo sebe, deo svoje lične higijene.

Ono što takođe volim u aikidisanju je upoznavanje novih ljudi, sa svim njihovim različitostima. I to vas obogaćuje. I povezanost među tim ljudima, koju ćete najbolje osetiti ako nekud putujete. Dođoi su kao male aikido ambasade. Bilo da je to u našoj zemlji, u Japanu, Čileu ili negde drugde na kugli zemaljskoj, dovoljno je da sa opremom pokucate na vrata lokalnog dođoa, da se predstavite majstoru i zamolite ga za dozvolu da vežbate. Svi će vas prihvatiti bez ikakvih problema i steći ćete mnogo prijatelja. Jer, što bi rekli, “sličan se sličnom raduje”.

Vođenje dođoa je posebna priča. Jedno je biti samo vežbač (bez ikakvog potcenivanja), a sasvim drugo biti na čelu dođoa. Tu tek ima posla. I velike odgovornosti. Ali i zadovoljstva. A to su vaši učenici koji su vaš izvor nepresušne patnje, ups, pardon, energije i inspiracije. Kako naći dobar odgovor na gomilu njihovih pitanja? Nekad uspevam u tome, a nekad i ne. I to me tera da razmišljam. Da se potrudim da nađem način. Kako im predstaviti neku tehniku ili princip? I to je konstantna igra. Na svakom treningu. Od njih se najvise nauči. Jer vaše učenje, ili bolje rečeno usavršavanje, nikad ne prestaje. Dokle god ste živi.

Vidimo se na tatamiju!

Predrag Tadić

18. decembar 2017.