Intervju sa Andre Nokeom, pionirom aikidoa u Evropi

"France Culture"

Andre Noke (André Nocquet) 8. dan iz aikidoa i 4. dan džudoa, jedan je od pionira budoa u Europi. Bio je prvi Uči deši stranac posle rata uz Teri Dobsona kod Moriheja Uešibe početkom 50-tih godina prošlog veka. (ne treba zaboraviti, Salvatore Merđea koji je još 1942. bio u Uešibinom dođou kao sigurno prvi stranac koji je trenirao i živeo u dođou p.p.)

Ovaj veliki intervju emitovan je na "Francuska kultura" ("France Culture") radio stanici 1988. godine nakon objavljivanja prve knjige Andre Nokea pod nazivom “Morihej Uešiba – prisutnost i poruka“. Tom prilikom novinar je pitao Andre Nokea o njegovom boravku u Japanu, o trogodišnjem učeničkom stažu kod Moriheja Uešibe kao i o njegovom kasnijem radu na razvoju aikidoa u Francuskoj i Evropi.

Transkript intervjua i prevod sa francuskog na engleski jezik je uradio Guilaume Erard.

Prevela je sa engleskog Katarina Obradović.

Andre Noke 1914 -1999.

 

Francuska kultura: Upravo ste objavili novu knjigu “Morihej Uešiba – prisutnost i poruka“ u izdanju izdavača GUY Tredaviel. Znam da ste pre nego što ste počeli da vežbate aikido već bili zainteresovani za vežbanje, uključujući džudo, kako ste došli od jednog do drugog?


Andre Noke u ranim tridesetim godinama

Andre Noke: Moje putovanje je bilo prilično dugo. Počeo sam sa 17 godina. Kod oca u potkrovlju pronašao sam knjigu „Sandeov bodibilding metod“ i pošto nisam bio snažan mislio sam da je dobra ideja da počnem da razvijam mišiće kako ne bih bio onaj koga deca tuku u školi. Tako sam povećao masu i ubrzo osnovao u gradu Angouleme fitnes klub i kabinet za fizioterapiju. Posle toga upoznao sam majstora Kawaishija utemeljivača džudoa u Francuskoj i odmah sam poželeo da vežbam džudo.

Francuska kultura: Kako ste iz džudoa prešli na aikido?

Andre Noke: Radio sam na širenju džudoa na jugozapadu Francuske kada je japanski instruktor po imenu Minoru Moćizuki stigao u Francusku. U borilačkoj veštini koju je demonstrirao nije bilo hvatova, ni unapred dogovorenih stavova. U džudou se držimo jedan za drugog i postoje unapred dogovoreni potezi. Zbog toga sam mislio ako te neko napadne na ulici i ti ga ne uhvatiš to neće biti dobro. Zbog toga sam smatrao da bi vežbajući džudo i aikido zajedno to moglo biti nešto kompletno.

Francuska kultura: Gde ste prvi put čuli za aikido, da li ste čitali, ili gledali demonstracije?

Andre Noke: Ne, prvi put sam se sreo sa aikidoom kada je japanski majstor Minoru Moćizuki stigao u Francusku, a bio je pozvan od strane majstora Kavaišija (Kawaishija) utemeljitelja džudoa u Francuskoj. Kada sam video kako radi majstor Moćizuki odmah sam se priključio i počeo kod njega da treniram.

Francuska kultura: Izgledalo je kao da je to prava stvar za vas?

Andre Noke: Shvatio sam da je ta veština zaista izuzetna. Pokreti su kružni i veoma lepi a padovi nisu bili udarci o tlo. Smatram da je džudo vodeći sport, ali aikido je nešto što je drugačije, ali zajedno se dobro uklapaju. Profesor Džigoro Kano osnivač džudoa bio je učenik, ne, prijatelj Uešibe. Rekao je kada je video kako Uešiba radi: „To je moj idealan Budo.“ U velikoj meri se divio Uešibi.

Francuska kultura: Šta je Budo?

Andre Noke: Šta znači Budo je pitanje koje sam postavio jednom monahu u Kamakuri. DO znači put, ali BU znači zaustaviti mač, odnosno stvoriti mir. Čitao sam knjige na engleskom koje govore o agresivnom duhu Japanaca. To uopšte nije tačno, agresije nema, mi težimo miru u borilačkim veštinama, trudimo se da ne uđemo u sukob.

Francuska kultura: U to vreme između 1955-1959. bili ste u Japanu?

Andre Noke: Otišao sam u Japan po savetu jednog drugog majstora koji je došao u Evropu, Tadaši Abea, koji mi je rekao: “Ti Andre Noke toliko voliš aikido da bi trebao videti učitelja Uešibu, osnivača aikidoa.“ Rekao sam: “Sačekajte, imam klub u Bordou sa 300 učenika, ne mogu tek tako napustiti Bordo.“ Razmišljao sam o tome mesecima pitajući se šta da radim.

Francuska kultura: U to vreme ste i dalje predavali fizičko vaspitanje?

Andre Noke: Ne, džudo, obučavao sam učitelje na jugozapadu od Poitijera do Bijaritza, sve sam učinio za džudo.

Francuska kultura: Kada ste se preselili u Japan, tamo ste proveli tri godine?

Andre Noke: Otišao sam u Japan na tri godine po nagovoru gospodina Duhamela iz Francuske akademije koji je bio prijatelj moje porodice. Rekao mi je: “Apsolutno se nemojte voziti avionom, jer se Azija mora upoznati u malim koracima.“

Francuska kultura: Uzeli ste pomorski brod.

Andre Noke: Da pomorski brod koji se zvao „Laos“, bio sam u četvrtoj klasi.

Francuska kultura: Da li ste bili sami?

Andre Noke: Da, bio sam sam, u četvrtoj klasi. Neke čuvare sam naučio poneku tehniku džiu-džice, a zauzvrat kada je bilo mnogo vruće, dali bi mi kabinu prve klase što je bilo jako ljubazno od njih. Bilo je potrebno mesec dana da stignem do tamo.

Francuska kultura: Kakav je bio dolazak u Japan, niste govorili japanski?

Andre Noke: Ja ne govorim japanski, ali znate da je engleski jezik, jezik poslovnih ljudi i većina Japanaca govori engleski. U školi sam ga učio, na engleskom sam dobro komunicirao sa Japancima i nije bilo problema.

Francuska kultura: Učitelj Uešiba nije govorio engleski, kako ste komunicirali s njim?

Andre Noke: Nije bilo engleskog uopšte, govorio je samo japanski, ali znate sa takvim majstorom, nema potrebe za pričom, učenje je od uma ka umu.

Francuska kultura: To je ono što nazivate Išin-Denšin?

Andre Noke: Išin-Denšin, to je to. Nije bilo potrebe da razgovarate sa Uešibom. On je zapravo jednom rekao: „Nije lako razumeti aikido u glavi Andre Nokea.“

Francuska kultura: Kako ste vi razumeli to što je rekao?

Andre Noke: To mi je rekao preko svog prevodioca. Ja sam ga pitao kako ću naučiti aikido? On mu je odgovorio: “Ja ću ga naučiti kad spava, jer kad spava ne može da govori, tako da ću lakše proniknuti u njegov um.“

Francuska kultura: Kada ste došli u dođo majstora Uešibe u Tokio, da li ste bili jedini stranac?

Andre Noke: Ja sam bio prvi u svetu koji je bio direktno pozvan od strane gospodina Uešibe u njegovu porodicu.

Francuska kultura: Živeli ste sa njegovom porodicom?

Andre Noke: Kod učitelja sam jeo zajedno sa njim, i spavao sam na podu. Hrana je bila prilično skromna, dosta pirinča i malo ribe. S vremena na vreme imao sam problema zbog ribe, dobio bih veliki osip, ali bi me učitelj udario i sve bi sutradan nestalo. Stvarno je smešno zar ne?

Francuska kultura: Kako se Učitelj ponašao privatno. Da li se ponašao drugačije privatno ili je on neko ko je uvek isti bez obzira na okolnosti?

Andre Noke: Privatno, Uešiba je verovao da su svi ljudi, svi njegovi učenici, bili njegovi sinovi.

Francuska kultura: Da li je bilo i drugih učenika koji su ostajali sa njim?

Andre Noke: Bilo je mnogo Amerikanaca koji su dolazili, ali nisu spavali u dođou, svakodnevno su dolazili. Ja sam spavao na podu, ustajao bih u 5 ujutru i počinjao sa čišćenjem dođoa sa majstorom Tamurom.

Francuska kultura: Koji sada takođe podučava u Francuskoj...

Andre Noke: Da. Noro Masamiči takođe, oni su mi bili omiljeni partneri. Mi bismo bili u dođou ujutru jedan sat pre svih, nakon toga bi došao učitelj i započinjao trening. Trenirali smo pet sati dnevno. Bio je to pakao za jednog zapadnjaka poput mene, bilo je stvarno teško.

Francuska kultura: Tempo je bio drugačiji?

Andre Noke: Tempo je drugačiji jer Japanci vežbaju aikido na način koji je drugačiji od Evropljana, pošto smo pod uticajem Dekarta, mi smo Kartezijanci.

Francuska kultura: Želimo da shvatimo pre nego što nešto uradimo...

Andre Noke: Da, dok Japanci ne. Japanci imaju globalni um. Vežbajući satima iste tehnike, oslobađa se um i vrši se prenos na telo, to je zen aspekt aikidoa. Japanci vežbaju i hiljadu puta ponavljaju isti pokret, um u potpunosti nestaje a telo preuzima stvar. U Evropi, demonstriramo jedan pokret koji učenici vežbaju, onda odjednom žele neki drugi pokret da vide, nakon toga naredni itd. Oni ne razumeju taj način.

Francuska kultura: Pomenuli ste zen u aikidou možete li rezimirati lično i duhovno putovanje majstora Uešibe, osnivača aikidoa?

Andre Noke: Učitelj Uešiba je čovek koji nije mogao hodati dobro do svoje sedme godine, bio je veoma slab. Zato je želeo da postane jak, jer je bio i prilično nizak. Ja nisam visok čovek a on je bio deset centimetara niži od mene, oko 155cm ne viši. Postepeno, postajao je sve jači i sve jači. Da bi ih naučio da se sklone (izbegnu) napad, govorio je učenicima da bacaju kamenje ili repu na njega a on bi pokušavao da izbegne sve to. Tako je rođen TAI SABAKI. Uešibin način je bio ne samo duhovni put, već i onaj fizički sa kojim su se prvo susreli mnogi majstori.

Francuska kultura: Na primer na Hokaidu?

Andre Noke: Da, na Hokaidou, pre toga je posetio mnoge dođoe. Išao je okolo i kada bi naišao na nekog majstora kako radi, odmah bi ga zamolio da se oprobaju u borbi ne bi li video da li može da ga pobedi. Uspevao bi da ih prebije i pobedi, rekavši da nema šta da nauči od ljudi koje je pobedio. Jednoga dana je na Hokaidu upoznao učitelja po imenu Takeda. Bio je iza gostionice, u maloj sobi, video je majstora i veoma se iznenadio kada je video njegova sklanjanja.

Francuska kultura: Kako je znao da je on majstor?

Ander Noke: Rečeno mu je da je majstor Takeda došao iz određene škole. On ga je video kako radi i odmah je pitao da li može sa njim da se bori. Tada se dogodilo nešto neobično, omaleni Uešiba je bio bačen šezdeset puta za nekoliko minuta. Tako je našao svog učitelja i počeo da vežba kod njega. Takeda ga je uzeo za učenika, ali ga je podučavao samo 5 minuta dnevno, nekad ni toliko. Ostatak dana služio je gospodara, morao je da ga kupa, da mu priprema obroke itd. To je Japan, ne morate da plaćate učitelju, ali morate mu služiti, ovo nije praksa u Evropi.

. . .