INTERVJU
 Masatake Fujita sensei
+

Masatake Fuđita, 8. dan Aikikai šihan, se rodio 21. aprila 1937. u Šinkjou (Shinkyo) - današnji Čangčun (Changchun) u Mančuriji okupiranoj od strane Japana. Godine 1948. vraća se u Saporo, na Hokaidou. Upisuje se na Univerzitet Takušoku 1956. godine. Dolazi  u Aikikai Hombu Dođo u novembru iste godine. Nakon što je diplomirao, radio je sedam godina u Shin Seikatsu Undo Kyokai (Udruženje novih stilova života i atletike). Godine 1967. ulazi u  upravni odbor  Aikikaia, gde je prisutan i danas. Nosilac je crnog pojasa 8. dan.

AJ: Koliko shvatam vaš je otac učio aikido od Senseia Uešibe u Mandžuriji.

Fuđita Sensei: Da, on je bio u početku džudista i nastavio je da vežba džudo tokom svoje službe u Mandžuriji. Postojala je grupa zvana Mandžurijsko budo društvo (Manshu Budokai) čiji su se članovi okupljali da vežbaju ne samo džudo, već i kendo, sumo i druge veštine. Moj otac je bio jedan od onih koji su učestvovali u vođenju te grupe i poznavao je ljude koji su vežbali druge borilačke veštine. Preko te veze je naučio aikido kada je M orihei Uešiba pozvan u Mandžuriju. Trenirao je sa ljudima kao što su Kenđi Tomiki (Kenji Tomiki) (1900-1979), koji je bio profesor na mandžurijskom Kenkoku univerzitetu, i sumo rvačem Saburo Vakutom (Saburo Wakuta) (1903-1989, takođe poznatom i kao Tenrju (Tenryu), dobro poznatim rvačem koji je počeo da uči aikido nakon što je bio impresioniran tehnikama Moriheia Uešibe).

Tih dana vežbači aikidoa su težili da budu ljudi sa znatnim iskustvom drugih borilačkih veština, i često je tražena i lična preporuka takođe. Većina njih je već bila prilično jaka u džudou i kendou ili šta su već bili učili.

AJ: Čime se vaš otac bavio u Mandžuriji?

Fuđita: Bio je u Društvu Sloge (Concordia Society) (Kyowakai*), organizaciji osnovanoj da vrši neku vrstu poslova vlade "iza scene". Vojska (Guandong) je bila veoma jaka u Mandžuriji. Vlada se sastojala od Kineza na samom vrhu, u ministarstvima i na drugim visokim položajima, i Japanaca na položajima ispod. U okviru ovakvog uređenja, vlada, vojska i Društvo Sloge služili su da jedni druge drže u ravnoteži. Na primer, ako bi vojska uhapsila kineskog državljanina iz nekog razloga, moj bi otac intervenisao da ponudi toj osobi pomoć i podršku. Drugim rečima, ovo troje je delovalo kao trougaoni skup protivteža jedno drugom, i u okviru toga položaj mog oca mu je davao u najmanju ruku dovoljno autoriteta da, na primer, može da uloži žalbu protiv vojske.

* Kyowakai, formalno Manchu Teikoku Kyowakai (Mandžurijsko Carsko Društvo Sloge), politička organizacija koja je izbegavala karakter političke partije, i cilj osiguravanja političke moći, funkcionišući kao pozadinska organizacija upotpunjavajući aktivnosti vlade u prvom planu, težeći ka dostizanju ideala "izgradnje naroda" (kenkoku) i stvaranju moralnijeg sveta.

AJ: Shvatam da ste se rodili u Mandžuriji

Fuđita: Da, 1937. godine u mestu zvanom Šinkjo / Shinkyo koje je danas grad Čangčun / Changchun. Moj otac je bio iz Saporoa na Hokaidou i otišao je odatle pravo u Mandžuriju. Ostao je tamo ukupno deset godina pre nego što se konačno vratio u Japan da bude repatrionisan. Bila je to teška situacija tamo u tim danima; da je samo jedna greška učinjena, lako bih mogao završiti ostavljen kao siroče. Ja sada govorim kineski, ali to je samo stoga što sam ga studirao kasnije na univerzitetu; kao dečak u Mandžuriji išao sam u školu gde se govorio samo japanski. Nažalost, čak i pošto sam konačno naučio kineski, loši odnosi između Kine i Japana sprečili su me da ga upotrebim u svojoj karijeri. Ipak, prilično se uzdam u svoj kineski, i u stvari upravo pre neki dan u jednom kineskom restoranu u Los Anđelesu pitala me je žena koja ga vodi da li sam Kinez ili Japanac! Moj engleski je druga priča međutim; moj kineski ispada sasvim u redu, ali engleski mi uvek izgleda kao da se uzdržava i pokušava da sakrije!

AJ: Da li ste se ikada vratili posle rata da posetite Šinkjo gde ste rođeni?

Fuđita: Ne, nikada nisam imao prilike da se tamo vratim. Voleo bih, ali jednostavno nemam vremena. Od rata sam u Kini bio samo jednom, zapravo, kao deo jedne grupe koja je predstavljala japanske borilačke veštine na turneji koju je organizovao Japanski Budokan. Otišli smo u Peking, Ksi'an i Šangaj, ali turneja nam nije dala prilike da skrenemo do Čangčuna.

 AJ: Počeli ste da vežbate aikido nakon povratka u Japan?

Fuđita: Da, nakon što sam došao u Tokio da stupim na univerzitet. Pre toga bio sam u Saporou. Uvek sam bio prilično fizički aktivan i navikao sam da radim stvari kao što su skijanje, klizanje na ledu i plivanje. Kada sam došao u Tokio otac mi je rekao da svratim do Senseia Uešibe. Nije mi rekao da treba da idem da vežbam aikido, samo je hteo da prenesem njegove pozdrave. Stigao sam u aprilu, u vreme kada počinje nova školska godina u Japanu, ali kako se ispostavilo bila mi je potrebna još jedna osoba osim mog oca da me predstavi pre nego što bih mogao da vidim O-Senseia. Usled toga, nije bilo moguće da se pre novembra te godine sretnem sa O-Senseiem i prenesem mu očeve pozdrave. Sećam se da je to bio prilično hladan novembarski dan. Predstavio sam se kao sin g. Fuđite i izvinio se što sam tako mnogo zakasnio u dolasku. Do tada nisam nikada doista razmatrao da se sam odam aikidou, i iz onoga što mi je otac bio rekao zamišljao sam da je to nešto kao džudo.

 AJ: Kakav je bio vaš utisak o Senseiu Uešibi kada ste ga prvi put sreli?

Fuđita: Nisam znao ništa o aikidou u to vreme, ali od trenutka kada sam video njegovo lice mogao sam reći da nije bio obična osoba. Bio sam trenutno impresioniran. Nije mi tada bilo bitno da li je on neko ko se bavi borilačkim veštinama ili bilo čime drugim, samo sam znao da šta god da je radio nije bilo greške s tim u vezi, i već sam narednog dana pristupio dođou.

Otac me je predstavio Senseiu Uešibi, ali odluka da krenem sa vežbanjem aikidoa bila je u potpunosti moja. Mogao sam jednostavno preneti očeve pozdrave i otići kući, ali iz nekog razloga taj prvi susret sa O-Senseiem pokrenuo me je na razmišljanje i već sledećeg dana vratio sam se tražeći da budem primljen kao njegov učenik. Nisam čak ni bio video aikido, ali jedan pogled na O-Senseievo lice kao da je odlučio umesto mene, što mislim da je prilično začuđujuće. Takve se stvari ponekad dešavaju i ponekad smo dovoljno srećni da sretnemo nekog takvog.

 AJ: Kako je izgledalo u dođou u to vreme?

Fuđita: U to vreme O-Sensei je puno putovao između Tokija i Ivame, tako da nikada nije bio u Tokiju na duže vreme. Išao sam na jutarnje treninge, koje je vodio sensei Kišomaru (Kisshomaru). U neke druge treninge su bili uključeni sensei Šigenobu Okamura (Shigenobu Okamura), Nobujoši Tamura  (Nobuyoshi Tamura) - sada živi u Francuskoj i Masamiči Noro (Masamichi Noro) - takođe je u Francuskoj. I bio je još jedan, prilično "neobičan" momak, mislim, po imenu sensei Sadateru Arikava  (Sadateru Arikawa). (smeh)

Tada je sensei Kišomaru uvek trenirao zajedno sa bilo kim ko bi došao da vežba, podučavajući dok pada i tako dalje. Bilo je obično samo sedmoro ili osmoro nas, uključujući ove koje sam upravo spomenuo, tako da je to manje više odlučivalo ko će s kim završiti kao partner - izuzev jednog pojedinca, a to je bio sensei Arikava - koji izgleda nije imao stalnog partnera iz nekog razloga. (smeh) Tada je sensei Arikava imao nekako zastrašujući izgled - sa tom svojom nakostrešenom kosom i svim tim, ali otišao sam svejedno pravo do njega i veselo se naklonio: "Onegaišimasu!  (Onegaishimasu)!" Pre nego što sam i znao šta me je udarilo, bacio me je zaslepljujuće brzim šihonageom, i to je bilo moje upoznavanje sa sensei Arikavom! (smeh)

Mnogi od tih ljudi sa kojima sam trenirao tada još uvek su aktivni i danas. Neki su čak nastavili da otvaraju vlastite dođoe ili da vode ogranke Aikikai dođoa. Mislim da je važno da cenimo i održavamo odnose koje formiramo u toku našeg treniranja.

AJ: Radili ste mnogo godina u Aikikai upravi, ali šta ste radili pre toga?

Fuđita: Proveo sam sedam godina radeći za vladinu agenciju zvanu Šin Seikatsu Undo Kjokai (Shin Seikatsu Undo Kyokai)-“Društvo novih životnih stilova i atletike“. Bio je to tip posla koji je zahtevao da puno putujem, tako da sam uvek nosio svoj keikogi gde god bih pošao. Sadašnji ogranak dođoa u Hirošimi, na primer, počeo je u vezi s tim, kao i aikido klub na Univerzitetu u Hirošimi.

Moja kancelarija bila je u okrugu Hibija  (Hibiya) u Tokiju, tako da sam pomogao da se pokrene dođo pri kancelarijama tokijskog Regionalnog Suda koje su bile u komšiluku, i navikao sam da tamo treniram tokom svojih pauza za ručak. Taj dođo je još uvek tamo, postao je jedan od mnogih drugih koji postoje u raznim vladinim biroima danas.

 AJ: Kako ste počeli da radite u upravi Aikikaia?

Fuđita: Jedan od mojih univerzitetskih starijih studenata rukovodio je sam celokupnim kancelarijskim poslom, ali je na kraju otišao i ja sam 1967. to preuzeo pošto je posla bilo sve više. Bilo je to u vreme kad su gradili novi dođo. Nije bio još završen, tako da sam u početku radio u staroj kancelariji u starom dođou. Posle oko dve godine počeo sam da postajem nešto kao O-Senseiev sekretar. Sensei Kišomaru postao je predsedavajući Direktorskom Odboru Aikikaia negde u isto vreme.

Pratio sam O-Senseia prilično često pri njegovim posetama koje su se odnosile na Omoto-kjo (Omoto-kyo). Za poslednje dve godine pre nego što je preminuo, često sam provodio po čitavih pola dana sa O-Senseiem. Sensei Kišomaru bi nas ponekad zadirkivao govoreći: "Šta, vas dvojica opet nešto radite zajedno?" (smeh) Ponekad sam provodio toliko vremena s njim da sam na kraju morao da zanemarim svoj kancelarijski posao.

Često dok sam putovao sa O-Senseiem maršruta je bila ista. Kad god bismo išli u Tanabe u Vakajami (Wakayama) profakturi, na primer, zaustavljali bi smo se kod sensia Hikitsučija  (Hikitsuchi) u Šingou  (Shingo). Mislim da smo išli dva puta zajedno u Tanabe. Bio je to težak put koji bi obično potrajao celu nedelju.

O-Sensei je navikao da govori izuzetno brzo, koristeći kretanja telom slična irimiju da klizi kroz gomilu, tako da je uvek bilo teško ići u korak s njim. Nije bio baš ni mnogo visok, tako da ga je bilo teško držati na oku u gužvi, pogotovo jer sam ja nosio sav prtljag.

 AJ: Kishomaru Ueshiba je proveo preko trideset godina kao Došu aikido organizacije koju je nasledio od svog oca. Šta mislite na koje načine se aikido promenio tokom tog perioda?

Fuđita: Sensei Kišomaru nije bio takva osoba koja bi sebe vrlo isticala, i mislim da se to odražavalo na njegov pristup kao Došua. Uglavnom, stremio je tome da verno nastavi veštinu svog oca, na jedan tih, postojan način, bez zauzimanja naročito autoritarnog pristupa u vođenju drugih starijih vežbača i učitelja. Mislim da je neimperativan pristup bio deo razloga zašto se aikido proširio toliko nadaleko i naširoko. Zapravo, dok sam radio u upravi mislim da nisam nikada čuo senseia Kišomarua da mi izdaje neko "naređenje". Nikada nije rekao "Fuđita, uradi to i to!" Nije bio takva osoba. Na neki način to je zapravo činilo stvari težim za mene; normalno kada radite za neku kompaniju vaši nadređeni vam kažu jasno šta se od vas očekuje da radite, ali u Aikikai upravi morao sam sâm mnogo toga da shvatim.

 AJ: Govorilo se da je sensei Kishomaru ulagao značajne napore da udesi i organizuje aikido svog oca sa ciljem da ga učini lakšim za razumevanje.

Fuđita: Morate se setiti da teško da je ikada Sensei Morihei Uešiba demonstrirao svoju veštinu za široku javnost. On bi to uradio u korist nekih izvesnih specifičnih pojedinaca, ali ne mislim da mu je ikada čak i palo na pamet da iznajmi neki prostor kao što je Hibiya Civic Audotorium ili Budokan i da izvede javnu demonstraciju. Razmišljanje senseia Kišomarua, nasuprot tome, bilo je da bi takve javne demonstracije dale svakoj vrsti ljudi šansu da vidi aikido, što je on smatrao neophodnim ako aikido treba da se širi i raste. Aikido je počeo da se menja usled toga. Onda kada sam ja bio pristupio dođou još uvek si morao da pišeš imena ljudi koji su te preporučivali, na nekoj vrsti prijavnog formulara, dok danas bilo ko, uključujući i strance, može da pristupi Aikikaiu.

 AJ: Šta je sa promenama aikidoa na tehničkom novou, koje su učinjene tokom tog perioda?

Fuđita: Mislim da čak i ako hoćete da kopirate tehnike svog učitelja i da možete da ih sami reprodukujete, nije moguće da to uradite sa samo jedan ili dva sata vežbanja dnevno. Ono što sada imamo nije ona vrsta direktnog prenosa od pojedinačnog učitelja do pojedinačnog učenika što je nekada bio običaj i što je bila norma. Ta vrsta podučavanja postala je nemoguća budući da veliki broj ljudi danas vežba aikido. Ono, međutim, u najmanju ruku još uvek postoji u aikidou. Nadam se da svet dobija bar jednu stvar od toga. Ako ljudi žele da rade aikido da bi se održava u dobroj formi, onda je to u redu. Drugi su više zainteresovani za aikido kao društvenu aktivnost, ili su zainteresovani za same tehnike, ili za O-Senseievu filozofiju, ili za bilo šta drugo. Ima čak i ljudi koji sami ne treniraju aikido, ali ga jednostavno cene - aikido "obožavaoci", možemo reći. Danas i u ovom dobu, mislim da bilo koji ili svi zajedno od ovih razloga su dobri  da se vežba aikido.

 AJ: Mislim da bi mnogi čitaoci voleli da znaju više o tome šta biste mogli nazvati svojom "Fuđitinom teorijom" kretanja tela (taisabaki)...

Fuđita: Moja "teorija", kako to nazivate, uključuje izvesne principe fizičkog telesnog kretanja koje sam otkrio proučavajući O-Senseieve tehnike i kretanja i razmišljajući o njima. Oni se mogu primeniti na bilo koju borilačku veštinu, zapravo, i nisu neophodno jedinstveni za aikido. Za početak, primarna svrha kretanja tela je da sprečite sebe da budete u položaju gde možete biti bačeni, udareni ili na drugi način uspešno napadnuti. Jedan način da se to uradi je naravno da se pogne ili krene unazad da se to izbegne, ali aikido sugeriše da je "ulaženje" ili "okupiranje" u izvesnoj maloj meri, takođe dobar način da se izbegne udarac; to je princip irimija (doslovno: "ulaženje telom"). Moja "teorija" je da su tri najvažnija elementa u ostvarenju ovog pokreta: 1) stav, 2) kretanje (premeštanje - rotacija) tela, i 3) tehnika - tim redom.

Suprotno, recimo, od stavova "jahanja konja" i drugih koje nalazite u veštinama kao što je karate, u aikidou koristimo stav koji je suštinski baziran na hanmi, takozvanom "pola-tela" stavu. O-Sensei ga je sâm često označavao kao "trougaoni metod" ili "trougaoni princip" (sankakuho).

Istraživao sam nešto u vezi sa klasičnim stilovima mačevalaštva i našao da su svi oni koristili hanmi. Moderan kendo ima stopala paralelna, što mislim da je tehnika koja je bila usvojena za korišćenje u sportskim mečevima, ali praktičari klasičnih tradicija teže da drže svoja stopala u položaju koji podseća na slovo "re" u japanskom (kao "L" sa donjom crtom savijenom naviše) i to je način kako i mi postavljamo svoja stopala u aikidou, pod uglom od otprilike šezdeset stepeni jedno u odnosu na drugo.

Posle stava, zatim, dolazi premeštanje tela ili kretanje. Ovih dana mnogo sveta izgleda da ne razmišlja baš mnogo o važnosti stvari kao što su stav i kretanje tela, i hoće da požure da vežbaju specifične tehnike kao što su šihonage i tako dalje. Čak i u Hombo Dođou početnicima se često pokazuju neke tehnike kao što je šihonage i govori im se da ih rade čak i ako još nisu shvatili pravilno držanje, stav, i kretanje tela. Ali bez prethodnog razvijanja stava i kretanja tela kao temelja, učenici neće biti sposobni da rade čak ni najosnovnije tehnike na zadovoljavajući način. Ima nekih učitelja koji kažu da je dovoljno ako možete da "radite tehnike sa kijom", ali ne mislim da takav pristup dobro funkcioniše u podučavanju početnika; mora da postoji izvesno napredovanje do tog nivoa.

U izrazima kretanja tela, sa ulaženjem i povlačenjem (taihi), postoji tačno šest principa. U aikidou ne praktikujemo ovaj zadnje pomenuti, povlačenje tokom treninga, zar ne? Nije da biti sposoban da se povučemo nije važno - može biti - već ga ne praktikujemo kao deo našeg treninga. To je stoga što su četiri tipa kretanja tela ulaženjem koje praktikujemo inherentna aikido tehnikama.

O-Sensei nikada nije posebno rekao da postoje četiri principa, ali ih je jasno demonstrirao u onome što je radio. Oni koji mogu dobro da izvode aikido, su oni koji su ovladali sa ova četiri tipa kretanja tela. Nekim učiteljima ova kretanja mogu biti poznata, ali o tome ne podučavaju, a neki drugi nikada nisu podučavali intelektualno, ali ih svejedno izvode, nesvesno. U svakom slučaju, mislim da bi podučavanje ovih kretanja dalo učenicima bolju osnovu nego jednostavno podučavanje tehnikama i omogućilo bi im da rade tehnike bezbednije.

U aikidou naglasak je manje na "primenjivanju tehnika" a više na "osiguravanju održavanja sebe bezbednim". Nažalost, mnogo ljudi je izgleda ovo zaboravilo i misli samo o bacanju drugih. Uz takvu vrstu iskrivljene percepcije oni ne primećuju čak ni kada je njihov vlastiti stav ili položaj taj koji ih ugrožava. Sami metodi treniranja koje koristimo u aikidou čine ovo generalno bezbednim, i nema takmičarskih mečeva, tako da ljudi imaju tendenciju da zaborave opasnost sadržanu u borbilaćkim situacijama koje vežbaju.

Ako vežbate ovo četvoro tako da ih poznajete i shvatate u svom telu - a ne samo u svojoj glavi - naći ćete da će vam poslužiti dobro kada oponent iznenada krene u napad. Od tog momenta možete ih koristiti kao temelj na kome možete izgraditi i primeniti koju god posebnu zahtevanu tehniku. Još jednom, voleo bih da naglasim da su temelji borilačkih veština u stavu, kretanju tela i tehnici, tim redom, i da specifična tehnika ne može zaživeti sve dok se ne ovlada ispravnim stavom i kretanjem tela. Upravo je inicijalno kretanje tela čime se izbegava ili poništava napad ono što postaje suštinski element, element života i smrti što je u srži svakog sukoba, i ako ovo zaboravimo onda postaje nemoguće izvršavati aikido kao borilačku veštinu.

Kretanje tela koje se koristi u aikidou sažeto je u izrazu "uđi jednim korakom i primeni princip cirkularnosti" (irimi issoku, enten no ri). Koristite svoje centar da uđete i da ispomerate, premestite, istisnete centar oponenta što je više moguće. To je irimi. Prema tome, "Teorija Fuđita" znači trenirati na takav način koji temeljno istražuje ovo korišćenje irimija.