William Smith – Moj život . . .
iintervju vodio Mark Volš (Mark Walsh)

Intervju je vođen u dođou Renshinkan škole na Old Hilu, neposredno nakon časa Šihana V. Smita, 10. juna 2004.

 Počeci

Šihan Smit (u daljem tekstu Sensei) je rođen u centru Birmingema 1. jula 1929. Živeo je „u dvorištu“ u kraju koji je bio „surov, ali to tada nismo znali“, u predratnoj kući sa jednim dvorišnim WC-om koji su delile tri kuće. Najmlađi je od šestoro braće i sestara; pohađao je školu pri crkvi „St. Tomas“ (koja je kasnije bombardovana), gde je i pevao u horu. Sa 11 godina je, kao i mnogi njegovi vršnjaci, evakuisan na selo da bi izbegao nemačko bombardovanje. U Bromsgrou (Bromsgrove) je boravio kod g. Rolanda, sekretara lokalnog fudbalskog kluba, gde se mladi g. Smith pokazao kao vešt pomoćnik, oduševljen sportom. Međutim, njegovom ocu su nedostajala deca, razaslana na razne strane zemlje (u to vreme je bilo znatno teže nego danas putovati i održavati komunikaciju), pa ih je vratio kući u Birmingem. Njihova kuća je bombardovana, ali su Sensei i njegova porodica preživeli, sakrivši se, zajedno sa mnogim komšijama, u podrum. Nažalost, Senseijev stariji brat je poginuo u ratu. Ostavši bez kuće, porodica Smit je jedno vreme spavala po crkvenim holovima, dok se nisu smestili na Crnoj Zemlji, na mestu gde je Senseijeva sadašnja kuća, koju je izgradio blizu Renshinkana. Pomagao im je Deda Sem, čovek koji je sa Senseijevim ocem radio na baržama tokom Dana D i koji nije imao svoju porodicu. Ovog čoveka su svi smatrali članom porodice Smit, a to je osećaj koji je poznat i mnogim Senseijevim učenicima. Ali, bez tekuće vode, gasa ili struje, vremena su bila teška, Senseijeva majka je kuvala na otvorenoj vatri.

Bombardovanje svoje kuće u Birmingemu Sensei danas opisuje kao „najsrećniju okolnost u životu“ jer ga je, zahvaljujući tome, sudbina spojila sa gđom Smit, koju je upoznao kada su oboje imali po 14 godina (godinu dana pre završetka rata). Venčali su se u 21. i ostali odani jedno drugom do današnjeg dana.

 Sensei, koliko znam, trenirali ste boks pre aikidoa?

Pa, svi u porodici su bili bokseri. Sećam se da je svuda po kući bilo rukavica i džakova. Moj deda po majci i ujak bili su prilično poznati bokseri. Deda je u 34. godini umro od dijabetesa, neporažen. Bilo je i vojnih šampiona u porodici, a i moja braća su boksovala. Mislim da je i moj otac boksovao za novac, u vreme krize, kako bi izdržavao porodicu. Uz boks sam odrastao; svi smo imali navučene rukavice.

U 16. godini trebalo je da me profesionalno obučava pripadnik bristolske vojne policije – g. Čilkot (Chilcott). Ali, (buduća) gđa Smit me je molila da odustanem od toga, što sam i uradio. To je duže vreme bio uzrok trvenja između nje i moje majke!

 Kada i gde ste prvi put počeli da učite aikido?

Imao sam 32 godine, ali sam već radio kao instruktor fizičkih vežbi i bavio se mnogim sportovima. Prvo mesto na kom sam vežbao bio je Koventri Roud (Coventry Road), sa g. Ralfom Rejnoldsom (Ralph Reynolds). On mi je i danas dobar prijatelj i zove me svake nedelje. Više je bilo u njegovoj priči, nego u onome što smo radili: „harmonija, način života, bez mržnje, bez osvete, ljubomore i laži“, što mi se dopadalo. To se poklapalo sa načinom života koji sam živeo uz crkvu. Dođo je bio u užoj gradskoj zoni, a posle treninga bismo odlazili u obližnji pab u kome je gotovo svake večeri bilo tuče, mada mi, kao aikidoke, nismo u njoj učestvovali.

Prvi Japanac koga sam sreo bio je čovek po imenu g. Nakazano, koji je došao iz Pariza da održi nekoliko kurseva. To je bilo, otprilike, 1962, kada sam ja počinjao. Ali, pre nego što je Čiba sensei došao, 1966/67, bili smo vrlo daleko od suštine aikidoa. Nažalost, g. Rejnolds i g. Čiba su se gadno posvađali. Moj prijatelj g. Bašel i ja smo želeli da nastavimo da treniramo sa Čibom (tada je tek dobio 5.dan), jer je razlika između onoga što je radio on i onoga što smo mi radili bila kao između neba i zemlje, pa smo otišli kod g. Rejnoldsa da nam da svoj blagoslov. U stvari, prodao nam je i nešto strunjača, tako da smo mogli da počnemo da vežbamo na Vest Hitu (West Heath), u jednoj od zgrada Majkla Kedberija (Michael Cadbury – osnivač čuvene fabrike čokolade) koju je poklonio gradu. Počeli smo tamo da treniramo 1968. To nam je bio prvi dođo i još ga uvek imamo, g. Duras (Douras) upravo vodi trening. To je vrlo lepo mesto, i Čiba sensei je tamo podučavao.

Tamo smo podučavali, ali zbog situacije – jedva da je bilo dan zvanja u zemlji, samo dva, mislim – počeli smo da podučavamo prerano, i neki od nas su stekli loše navike. Ali, većina nas je, ukoliko smo bili posvećeni radu, shvatila šta radimo i krenula ka tome, kroz letnje škole i seminare.

Možete li ispričati nešto o svom instruktoru senseiju Čibi?

Mislim da je g. Kotije (Cottier), moj veliki prijatelj, rekao da je Čiba imao 3 godine da sve organizuje. Ali, on je boravio ovde 10 godina, pri čemu je veći deo tog vremena proveo bez porodice, žene i deteta, pa je bio vrlo posvećen poslu i uradio je puno dobrih stvari. Nažalost, Istok i Zapad se nisu uvek najbolje razumevali i, iako su svi radili najvrednije što su mogli, uspeh je bio... kako da to kažem a da sam sebi ne protivurečim – on je okupio nekoliko dobrih učenika, posvećenih aikidou koliko i on sam, ali Istok i Zapad se nikada nisu slagali koliko je trebalo.

 Da li je on zaista bio tako strog učitelj?

Da, ali je i prema sebi bio isto toliko strog kao i prema nama. Bio je vrlo predan. Svaki dan je živeo, disao i jeo aikido. Nije imao vremena za odmore i jedina prava relaksacija bila mu je odlazak u pab sa nama nakon treninga. Ali, tokom godina više puta je odsedao kod mene, jeli smo i pili zajedno i vodili neke vrlo značajne razgovore. Prijatno je bilo provoditi vreme s njim. Uvek je pokazivao interesovanje za aikido i svoje učenike. On spada u vrlo retku grupu ljudi, kako g. Kotije kaže – on više pripada 17. veku nego današnjem vremenu. Pravi je Japanac, u svakom smislu, po ponašanju, kulturi... ljudi poput njega će održavati njegovu kulturu živom jer, kao i naša, ona brzo umire, a ljudi poput mene čuvaće našu, nadam se. Sve vreme pokušavamo da jedni druge razumemo.

 Da li biste istakli još nekoga iz tog ranog perioda bavljenja aikidom?

G. Bašel[i], kad smo počinjali. Nismo nameravali da osnivamo asocijaciju. Išli smo na kurseve kod Čibe i prenosili drugima ono što smo videli ali, naravno, videli smo to na različite načine. Ljudi su nam dolazili radi tog komadića znanja koji smo posedovali i tako je to krenulo. Dakle, imam da zahvalim g. Bašelu, a i g. Džons (Jones) je rano počeo, i oduvek je uz mene. G. Duras i g. Vilks (Wilks) su uz mene 30 godina, Alan Roberts i, naravno, moj sin[ii]. Uvek, baš uvek, on mi je bio podrška. Na početku mu je rečeno da nikada neće morati da polaže ispite, samo je želeo da bude jedan od prisutnih momaka, i uvek je i bio. Svi su oni bili od ogromne pomoći. Ima i nekih ljudi koji više ne vežbaju; jedan od mojih najboljih prijatelja je Irac Pet Erlej (Pat Earley), ali zbog okolnosti - posla, putovanja, više ne trenira. On je veliki prijatelj, i živi životom aikidoke iako ne vežba. Drži se principa aikidoa: bez ljubomore, mržnje ili osvete. Radi sa g. Estonom (Aston), takođe dobrim prijeteljem. Njih dvojica su se upoznali na treninzima i zajedno otpočeli posao. Dug put su prešli zajedno, sve kroz aikido.

 Da li Vam je, sve ove godine, bilo teško da nastavite sa vežbanjem uz posao i druge obaveze?

Dok sam vodio posao (kao partner u mesari) bilo je teško, ali je Čiba, začudo, imao razumevanja za to. Niste mogli uvek uzeti slobodne dane, pa iako sam prisustvovao većini letnjih škola, mogao sam da ostanem samo po nekoliko dana. Bio sam vrlo zahvalan Čibi na razumevanju i uvek sam pokušavao da prisustvujem svim seminarima, koliko god sam mogao.

Nakon Čibinog povratka u Japan i, potom, odlaska u Ameriku, zamolio nas je da ostanemo sa senseijem Kanecukom (Kanetsuka) i BAF, i tako smo i uradili, sve dok nas Čiba nije savetovao da se odvojimo i osnujemo svoje udruženje.

 Da razjasnimo, na osnovu onoga što ste mi ranije rekli: Čiba sensei je osnovao Aikikai Velike Britanije (AGB - Aikikai of Great Britain), čiji je deo i Vest Midlends Aikikai (West Midlands Aikikai). Kasnije je AGB  postao Britanska aikido federacija (tehnički direktor je Minoru Kanecuka, 7. dan so Hombu), a UKA je formiran od WMA i drugih klubova. Britanski Aikikai je formiran kasnije od klubova u UKA koji su želeli da ostanu direktno pod senseijem Čibom.

Tako je, desilo se sledeće: Kanecuka je u Londonu bio Čibin učenik Japanac, i kada je Čiba otišao, ostavio je Kanecuku kao svog naslednika. Kanecuka je našao sopstveni put, malo drugačiji, pa je, nažalost, opet došlo do konfrontacije. Mi smo pokušali da nađemo način da se uklopimo, ali smo, na kraju, odlučili da odemo... uz Čibinu pomoć. Moji učenici i ja smo, kao i svi ovi ljudi koje sam pomenuo, uvek bili pod Hombu dođom, nikad ga nismo napuštali. To je bila Čibina želja i tako je i bilo (što će dovesti do dvojnog priznavanja od strane IAF, po prvi put). Sada imamo klubove u Srbiji, Grčkoj i Australiji.

Održali ste kontakt sa Hombu dođom; na primer, Kobajaši (Kobayashi) sensei je gostovao na prošlogodišnjoj letnjoj školi?

Da, naravno, Japan je kolevka, odatle je sve krenulo. Ko zna šta je O Senseiju bilo na umu dok je stvarao aikido, a što mu je bilo vrlo teško da prenese? Mi to pokušavamo da radimo, da prenesemo jedan način života, uvek vežbajući sa ljubaznošću... da li smo to postigli? Mislim da na neki način jesmo, ali ljudi za takvu posvećenost danas nemaju vremena kao ranije. Toliko stvari se mora uraditi tokom dana. Na primer, kada sam ja počinjao, bilo je nekoliko televizijskih kanala ili kuglana, a u noćnom klubu nikada nisam bio! A sada ljudi izlaze kada se mi vraćamo kući, u 11 – 12 uveče, a u krevetu ostaju do 11 – 12 ujutru. Savremen način života je veoma težak za aikidoku, jer morate biti vrlo disciplinovani. Disciplina se uči na strunjačama – dođo je kao crkva. Oduvek sam bio religiozan, kao i moja supruga, i te bi stvari trebalo posmatrati na isti način. Treba poštovati ljude, puno ih je dobrih, ali život, jednostavno, nije isti kao ranije.

 Imate li neke želje vezane za UKA ili, uopšte, za budućnost aikidoa?

Nadam se da će se nastaviti ovim putem. Bojim se da nas zbog BAB[iii], koja mnoge stvari ostavlja nerešene, čeka dug put do ujedinjenja. Osećam da je jedinstvo sa Japancima i Hombu dođom jedini pravi put u budućnost, gde bi trebalo da postoji neka vrsta jednoobraznog treninga. Jer, trenutno vidimo šta sve ljudi nazivaju aikidom, ali to je vrlo daleko od njegovog stvarnog značenja, kako ja vidim. Ne želim da generalizujem, jer i izvan Aikikaija ima nekoliko sjajnih aikidoka, ali, sa druge strane, ima ih mnogo više koji vežbaju užasan aikido, i koji ne neguju ni kulturu, ni poštovanje ni, iznad svega, etikeciju. To je najvažniji oblik samodiscipline. Viđao sam ljude koji piju na strunjačama, u toalet idu bez cipela, ne pitaju učitelja smeju li stupiti na tatami ili ne, i sl. Oni se rukovode jedino sopstvenim zadovoljstvom, a toga u aikidou ne sme biti. Morate pokazati poštovanje, ono je temelj i zaostavština.

Što se veze sa Hombuom tiče – slično je kao sa sportovima koji su izmišljeni na raznim krajevima sveta. Boks je nastao u drevnoj Olimpiji, održao se do danas, menjajući se znatno. „Plemenitu veštinu samoodbrane“ predstavio je Engleskoj lord Lonsdejl (Lonsdale), a odavde se raširila svuda po svetu, slično kao i kriket. Engleska je zemlja porekla, iako nas sada stalno tuku. (osmehuje se)

 Pitao bih Vas o dva odlikovanja koja su Vam nedavno dodeljena: MBE[iv] 2002, i titula šihan, 2003.

Oba su bila veliko iznenađenje. Što se tiče MBE, celog života sam bio rojalista, pa je upoznati kraljicu i dobiti odlikovanje za umetnost koju volim i koja je veliki deo mog života, i života cele moje porodice, bila zaista predivna stvar. Video sam kraljicu, sa gđom Smit, Filipom i Dajen (Senseijeva deca), rukovao sam se s njom. Pitala me je tako mnogo o aikidou. Ona zna aikido! Iako je bilo 100 zvanica tog dana, sa svakim je pričala o onome zbog čega je bio pozvan. Očigledno, ona je vrlo odlučna dama i, takođe, vrlo posvećena dama, u onom značenju o kome smo govorili. Posvećena svojoj kulturi i svojim podanicima.

Zvanje šihana je bilo iznenađenje. Mislim da je g. Roberts, moj veliki prijatelj i sekretar UKA, bio inicijator. Bilo je i drugih aikidoka koji su podržali promociju.

Titula šihana bila je predlog aikidoka, a odlikovanje MBE predlog ljudi kao što je moj doktor, gradonačelnik Birmingema, koji mi je poklonio statuu samuraja za 40 godina podučavanja sugrađana.

 Da li biste rekli nešto o svojoj porodici i aikidou?

Filip trenira od 8. godine, posvećeno i trudeći se koliko god mu to dozvoljava porodični život. Moja supruga je bila uz mene u svemu što sam radio, podržavala me je u svemu što sam želeo da uradim, iako ne razumevajući uvek sve u potpunosti. I moja ćerka me je podržavala, cela moja familija, moji rođaci i sestre i ponose se mnome. Ja sam vrlo srećan čovek, a to što u ovim godinama još podučavam, čini me još srećnijim. Kao što vidite, oduvek smo bili vrlo bliski kao porodica, tako da srećno starimo zajedno.

 Porodica Vam je, očigledno, veoma važna. Pomenuli ste ranije da ste u UKA pokušali da stvorite aikido koji bi bio kompatibilan sa porodičnim životom.

Tačno, ali ne samo ja: g. Džons i svi seniori – g. Hejvud (Haywood), g. Barous (Burrows), g. Bredi (Brady) – svi su oni porodični ljudi, radni ljudi i odlične aikidoke. Svi šidoini pokušavaju da osmisle takve treninge koji bi se uklopili u porodični život, koliko god je moguće. Naravno, kada ste instruktor, imate i obaveze kao učitelj, koje su ponekad u sukobu sa porodičnim obavezama. Tada morate biti spremni na velike žrtve, ali svi mi pokušavamo da to uskladimo. Ovog vikenda, na primer, podučavam na jutarnjem kursu UKA, a nakon toga idem na ručak povodom 60. rođendana žene jednog učenika. Znam je već 30 godina.

 Da li je na neki način aikido uticao na Vaš život ili na Vašu ličnost?

Učinio me je boljom osobom, u to nema sumnje. Ja sam srećan čovek, jer moja supruga i ja pripadamo metodističkoj crkvi ceo život. Stvari koje u aikidou učimo i vežbamo praktično su iste one koje smatramo vrednim i u našem religioznom osećanju. Tu nema kontradiktornosti, mi nismo nikakvi verski fanatici, volimo  večernje izlaske i slične stvari. Principi su isti.

 Imate li neku posebnu filozofiju vezanu za treniranje aikidoa?

Ne... ako imate poštovanja prema drugima i prema sebi, onda morate da odgovarate samo jednoj osobi. A to ste vi sami. Recite sebi: „Da li ću preskočiti trening iz ovog ili onog razloga? Da li to tražim izgovor jer se osećam pomalo umorno, ili odustajem iz nekog istinskog razloga?“ Mora postojati predanost. Bez nje nema ni zadovoljstva ni postignuća. Možete uspeti jedino ako ste posvećeni i ako radite ono što morate. Neki ljudi moraju raditi manje, a drugi više da bi prošli ispite ili postigli nešto drugo, ali lestve postoje da biste se uz njih popeli, zbog vas samih i zbog drugih. Ne možete naterati druge da vas poštuju, ukoliko sami sebe ne poštujete.

 Rekli ste ranije da ne razumete uvek, ili ne volite, kada ljudi govore o duhovnoj strani aikidoa?

Da, neki ljudi mogu sedeti ispod vodopada, ili buljiti u plamen sveće i u tome nalaziti nekakvo zadovoljstvo. Sad, ne znam da li je to zato što sam ja čovek od akcije ili što sam bio sportski nastrojen celog života – mogu to da radim, ne čini me nervoznim, ali mi ne donosi ni približno onoliko zadovoljstva koliko imam kada vidim da učenici napreduju zato što sam naporno radio sa njima. Nema uvek uspeha, nekada učenici odu iz bilo kog razloga, ali kada ga ima, to je moje zadovoljstvo i ispunjenje. Ne samo u aikidou, naravno, već i u porodičnom životu. Unuk mi se ženi i ako mogu da mu pomognem na bilo koji način, to će mi doneti ogromno zadovoljstvo.

Bez hipnotizma ili sličnih stvari – mislim da je to otišlo malo predaleko.

 Da li ste zadovoljni što ste jedan od upravnika prilično velike organizacije?

Da, vrlo sam srećan zbog toga. G. Džons, g. Roberts i drugi vode računa o većini stvari. Sedim na sastancima, ali uglavnom samo podučavam četiri puta nedeljno (u Renshinkanu), što mi savršeno odgovara. Podučavam, takođe, na seminarima i sl.

 Mogu li Vas pitati o nekoliko tehničkih aspekata aikidoa?

Pa, ne možeš pobeći od onoga što jesi, kako god da to posmatramo. Neki ljudi aikidou pristupaju agresivnije, drugi, opet, ležernije; ne možete se boriti protiv svoje prirode. Ono si što si, a takav si zbog onoga što uradiš u 9 od 10 slučajeva, mada ulogu igraju i porodični život i vaspitanje.

Dakle, kako gledam na tehničku stranu aikidoa? Svaki put kada gledam šihane iz Hombu dođoa, radim ono što pokazuju. Uvek, zaista uvek pokušavam da ostanem na osnovama, kako je nešto rođeno, ali, naravno, otkrivam da je neki način izvođenja irimi nagea lakši nego neki drugi, a nekada osećam da su neke osnovne tehnike pomalo teške. Tada moram više da radim. Kao i kada sam počinjao, morao sam naporno da radim na svojoj levoj strani, jer, budući da sam bio instruktor za fizičke vežbe, razvio sam bolje desnu stranu tela.

 Želite li da kažete nešto o ukemiju?

To je, verovatno, najteži aspekt aikidoa. Kontakt. Neki ljudi mogu uraditi jednu tehniku, ali drugi mogu izvesti tri ili četiri tehnike bez problema. Isto je sa ukemijem. Neki ljudi mogu uraditi jedan ukemi, ali ako tražite da urade nekoliko vezanih ukemija, suočiće se sa velikim problemom. Kritična tačka je kontakt između torija i ukea. On se razlikuje od ukea do ukea, pa čak varira i kod jednog istog učenika. U zavisnosti od dnevnih događaja, mentalnog stava, umora, napora, izgleda – šta god da je razlog, kontakt nije uvek isti. Imati otvoren um, biti opušten, pokušavati i raditi zajednički. Trudi se i budi deo torija, budi deo svog partnera.

Mogu li Vas pitati o odnosu između oružja i prazne šake? To je, izgleda, Vaša specijalnost.

Neko vreme sam mislio da vežbamo na pogrešan način, jer je aikido nastao iz rada sa oružjem. O Sensei je bio sjajan u rukovanju kopljem, mačem i štapom i ceo je aikido baziran na tome. Aikido je najmlađa borilačka veština. Kada vežbamo, počinjemo od držanja za zglob, što je vrlo nepraktično za samoodbranu; ali na taj način je aikido rođen. Držite napadačev zglob kako biste ga sprečili da izvuče mač, da biste se spasli, ali kada vežbamo aikido, napadač je osoba koja drži zglob. Dakle, prilično je teško razgraničiti to u glavi. Ali, ako o oružju – maču ili štapu, svejedno – mislite kao o produžetku ruke i ako je vaš ma-ai dobar, iz toga izvlačite puno koristi. Staložen um, posebno kada je napad dobar, ispravan shomen uchi i sl., odgovarajuća ekstenzija ruku, donose puno koristi.

 Ma-ai je, po vašem mišljenju, glavni princip u aikidou?

Ma-ai imate u svakom segmentu života, to je najvažnije. Govorio sam o boksu, fudbalu, kriketu. Svuda je isto. U kriketu, ma-ai postoji između igrača i lopte, u fudbalu takođe. U boksu je važan domašaj.

Morate sebi obezbediti vreme, a ono može biti i delić sekunde i mnogo duži period. Ma-ai je povezan i sa tajmingom i sa razdaljinom. Čuli ste za ljude koji su spasli decu zgrabivši ih ispred automobila – njihov ma-ai mora biti blizak i fizički i mentalno. Ma-ai je vrlo važan za aikido, ali i za svakodnevni život. On označava bliskost, odnosno udaljenost, i može biti fizički ili mentalni. Možete ga naći i u braku, jer su supružnici mentalno bliski, a što više nekoga volite, više i brinete o njemu, ali imate i više radosti. Važno je to zapamtiti. Ili, kada čujete nekoga da kaže: „Klonim se tog tipa, ne sviđa mi se“, to je ista stvar.

 Šta je sa kijem ili kokyuom?

To dolazi prirodno, kroz vežbu. Kao mladić sam vrlo brzo to shvatio. Moj otac je zidao zid, pri čemu je izgledao vrlo ležerno. On je zidao spoljnu stranu zida, a ja unutrašnju, što je grublji posao, dok je on trebalo samo da prati unutrašnji deo. Izgledalo mi je da radi veoma sporo, pa sam mislio da ću lako držati korak s njim, ali sam imao velikih teškoća jer sam radio „na snagu“, dok je on bio opušten. Ili, pogledajte čoveka koji vešto koristi šrafciger, na primer, električara koji priča dok radi. Sve je to ki, opuštenost i koordinacija u poslu koji obavljate. Ja se umorim dok počistim dvorište ispred kuće, ali čistači ulica to mogu da rade po ceo dan! Sve dolazi kroz praksu, šta god da radite. Stare drvoseče, putujući trgovci – svi oni mogu tako da rade jer su to vežbali celog života, i njihova koordinacija uma i tela je ista kao u aikidou.

 Atemi?

Kada sam ja počinjao, oni su bili veliki deo aikidoa, i verujem da su još uvek važni. Kada vežbate sa učenikom i pri tome ga malo ćušnete tu i tamo, to je da bi on nešto shvatio. Kao uke, ne treba da udarite i ostanete da stojite kao kip. U uličnim tučama se razmeni možda i na desetine udaraca. Atemiji su vrlo važni jer nam pomažu da shvatimo da uvek moramo biti spremni da se branimo. Treba biti usredsređen, ne stojati statično, pažnja mora biti fleksibilna. Nažalost, to se zanemaruje. Nemojte udarati partnera da biste se pravili pametni, već da biste mu pokazali da treba da usmeri svoju pažnju na jedno ili drugo mesto.

 Suwari-waza?

U početku, nismo je uopšte vežbali. Nismo znali za to dok se nije pojavio Čiba. Tada smo otkrili da je to vrlo teško. Mnogima je to teško padalo, i za gležnjeve i za kolena. Verujem da bi uz suwari-wazu trebalo da postoje neke jednostavne vežbe koje bi učile kako se treba okretati na kolenima kad radimo uchi kaiten nage, irimi nage, pre nego što počnemo da kolena koristimo za neke mnogo energičnije pokrete. Kolena i laktovi su najvažniji u aikidou, ali se i lako povređuju. Iskusio sam povrede tokom godina, stradaju uglavnom kolena a to je zato što osoba nije adekvatno pripremana od početka. Treba početi sa jednostavnim vežbama, kako bi se ljudi postepeno dovodili u formu.

Video sam i puno operacija kolena, koje su onemogućile neke zaista dobre momke da treniraju dalje; to je tužno, a moglo bi se izbeći. Sećam se kako je moj dobar prijatelj g. Kotije, kome su kolena u jadnom stanju, otišao kod specijaliste da bi mu ih izlečio. Doktor je pitao: „Na šta mislite kad kažete ’hodanje na kolenima’, pokažite mi.“ Ovaj mu je demonstrirao, a specijalista je povikao: „Jeste li vi ludi?! Radite na kolenima takve stvari!“ Dakle, to nije baš prirodno, posebno za nejapance. Mnogi Japanci sa visokim zvanjem su mi rekli da se nikada ne kleči sa dugim mačem zadenutim za pojas, već ga uvek treba izvaditi. Ali, onda, tu su ljudi poput Čibe koji je veoma posvećen iaiju i koji puno vežba sa mačem zadenutim za obi, tako da je to jedna od tema o kojoj se može diskutovati.

 Možete li reći nešto o Vašim putovanjima u Japan?

Prvi put sam boravio u Japanu sa suprugom 1984. Tada sam bio kongresmen IAF[v]-a, po Čibinoj preporuci. Čuvam i pozivno pismo od došua; međutim, kongres se sporo odvijao, a i rezultati su bili mršavi. Međunarodna aikido federacija je velika organizacija, iako njena snaga nije uvek uočljiva. Moj dobar prijatelj g. Goldsbari (Goldsbury), koji je bio generalni sekretar BAF, sada je generalni sekretar IAF. Upoznao sam mnoge japanske učitelje koji su kod mene odsedali. Upoznali smo i senseija Sekiju (Sekiya), Čibinog tasta, bili smo kod njega i sjajno se proveli.

Drugi put sam išao sa Filipom, povodom priznavanja UKA, 1988. Oba puta nas je vrlo toplo dočekao došu lično – tada je došu bio Vaka sensei (Waka sensei[vi]). On je u mom domu boravio tokom letnje škole 1992. Imamo dobre odnose sa Hombu dođom, kao i sa sekretarom g. Tanijem, zbog čega smo vrlo srećni.

Dok sam boravio u Japanu sa Filipom, obišli smo Tanabe i O Senseijevu rodnu kuću gde se nalazi i spomenik O Senseiju. Do mesta se putuje vozom oko 8 sati. Odseli smo u tradicionalnom japanskom hotelu. Tada se održavao i veliki festival posvećen O Senseiju, sa aikido treninzima i vatrometom, i privatnom plažom. Družili smo se sa raznim japanskim instruktorima koje smo upoznali. Asai, Jamada i Fudžita sensei učinili su naš boravak tamo vrlo prijatnim. Jedna od najlepših stvari bio je razgovor sa senseijem Arikavom (Arikawa), koji, kako smo čuli, nije uvek želeo da priča sa strancima. Jednom smo, stajavši u holu hotela, slučajno sreli pokojnog došua, koji je baš tada naišao sišavši niz stepenište. Upoznao sam ga ranije, ali sam tada bio samo jedan od članova grupe koja mu je bila predstavljena. Naklonili smo se i pozdravili, i tek što je on izašao, u hodnik se, trčeći, vratilo nekoliko njegovih učenika rekavši nam da pođemo sa njima. Ušli smo u mini-bus; ispostavilo se da je to bila poseta O Senseijevom grobu. Došu je govorio neke molitve, nakon čega je sledila ceremonija. To je bilo veliko iskustvo, jedan od najvažnijih događaja u mom životu. Vratili su nas nazad u hotel, a ja sam zahvalio došuu na ljubaznosti. Bio je to divan čovek.

 Da li biste želeli još nešto da dodate, sensei, o aikidou ili svom životu?

Ne, mislim da smo sve dobro pretresli. Priredili ste mi veliko zadovoljstvo. Volim da srećem mlade ljude. U ovim mojim godinama, ima perioda kada dođem u dođo a nije mi baš do vežbanja, ali se nekako nateram. Onda sretnem ljude koji imaju 20 ili 21 godinu, kao i ti, koji mi iskreno pomažu da uradim ono što želim. Oni postaju deo mene, ali to nije kao kad bih ja rekao „Skoči!“, a oni pitali „Koliko visoko?“ Oni postaju deo mene, stapajući se sa mnom, i tad otkrijem kako mogu da vežbam iako mi nije ni do čega osim do ležanja. Izvrsno!

 Veliko hvala šihanu Smitu što je odvojio vreme da odgovori na ova pitanja i da podeli sa nama tako veliki deo svog života i svog znanja.

 Intervju je objavljen 14. marta 2005. na sajtu Ren Shin Kan Martial Arts Centre

 prevod sa Engleskog Branimir Putnik

Šta je aikido?
foto:W.Smith sensei
intervju: W.Smith sensei  
seminar `02: W.Smith sensei