Yoji Fujimoto
Sensei (1948 - 2012.)
8.dan Shihan
Život u
aikidou
Ovo
što sledi je prevod intervjua sa Yoji Fujimoto Senseijem,
jednim od vodećih aikido učitelja u poslednje četiri
decenije, načinjen 1993. godine.
Yoji Fujimoto Sensei je rođen u Jamaguchiju (Japan) 26.
marta 1948. godine. Bio je četvrto od petoro dece i još od
detinjstva je bio upućen u borilačke veštine od strane
svog oca koji je bio kendo majstor 8 dan. Fujimotov otac
je bio instruktor u Kendo dođou pri lokalnoj policiji. U
mladosti, Fujimoto je vežbao kendo i pomagao svom ocu u
dođou. Jednog dana je otišao da asistira na aikido treningu
u Aikikai Hombu dođou i bio oduševljen onim što je video.
Nekoliko dana posle toga se učlanio i počeo da trenira
aikido. Shodan je postao sa svojih 14 godina, a sa 21
(1969.) već je bio Sandan. Fujimoto Sensei se preselio u
Italiju 1970. godine ne bi li pomagao Tada Senseiju u
njegovim naporima da prenese aikido u Italiju. Nastanio se u
Milanu i doprineo razvoju Italijanskog aikidoa koji je
narastao do broja dođoa od preko 100. Kao priznanje za
njegove napore promovisan je u 7.dan 1994. godine a u 8.dan
2010. godine.
Fuđimoto i Tada sensei, 1974.
Sensei,
možete li nam nešto reći o vašim početcima kao aikido
instruktora?
To
me vraća u vreme kada sam pohađao Tokijski Univerzitet. U to
vreme sam počeo da vežbam u aikido klubu u okviru Nitaidai
Univerziteta zajedno sa grupom prijatelja. Predhodno sam
vežbao džudo i kendo. Klub nije bio priznat od strane
Univerziteta i nije nam bilo dozvoljeno da koristimo
fakultetske prostorije. Nismo imali novca i nismo imali
instruktora. Na treninzima smo se smenivali po redosledu...
Učinili smo sve što smo mogli da nađemo odgovarajućeg
instuktora za klub i zamolili smo Aikikai Hombu dođo za
pomoć. Imali smo sreće jer je Hombu dođo pokazao interes za
razvoj aikidoa na univerzitetu. Aikikai je poslao jednog od
svojih najboljih instruktora Koichi Tohei Senseija. On je
bio 10. dan u Hombu dođou i imao je kvalifikaciju Shihan
Bu-Jo, glavni instruktor. Naš klub je zvanično bio priznat
pod Tohei senseijem pod čijim vođstvom su standardi vrlo
brzo rasli. Nakon nekog vremena Hombu dođo je odredio Masuda
Senseija za našeg novog instruktora. Ne bi li ga ubedio da
prihvati imenovanje rekao sam mu da to neće biti zadugo,
samo da prođe vreme dok ne ojačamo... On tada nije ni znao
da će biti umešan u Univerzitetski aikido do kraja svog
života! U stvari, danas je Masuda Sensei Tehnički direktor za
sve Univerzitetske aikido klubove u Japanu.
Šta
vas je navelo da napustite Japan i da se preselite u
Italiju?
Ja
sam maštao da se preselim u inostranstvo još od srednje
škole. U to vreme to nije imalo veze sa aikidoom. Imao sam
želju da napustim Japan i da vidim druge države. Ja sam
predočio svoje namere ocu. On je prikirio svoja osećanja
protiv toga rekavši da treba sam da nastavim sa svojim
životnim putom. Rekao mi je da će mi fakultetska diploma
učiniti život lakšim bilo gde i u Japanu i u inostranstvu.
Upisao sam se na Nitaidai Univerzitet u Tokiju, studirao
Sport i razonodu. Nitaidai je bio poznat kao izuzetno težak
univerzitet. Takva reputacija je bila zaslužena...
Konačno
je došlo vreme da se ide. 1971. Aikikai Hombu dođo vas je
poslao u Italiju da bi nastavili posao koji je započeo Tada
Sensei. Da li je bilo teško u početku?
Ne
u potpunosti. Imao sam jedino birokratske probleme oko radne
dozvole i slično. U početku su bili i problemi nedostatka
učenika, napori da se oformi grupa od nekoliko početnika,
nemanje novca.... To je normalno i razumljivo. To sam znao i
pre dolaska u Milano. Ako želite da prodajete upaljače gde
ljudi uvek koriste šibice imaćete teškoća na početku!
U
intervjuu koji je emitovala Italijanska televizija rekli ste
da ste tokom tog prvog perioda u Italiji imali težak period
u finansijskom smislu.
Bože!
Tada je bila velika oskudica! Imao sam treninge 3-4 puta
nedeljno u sportskom kompleksu i imao sam oko 60 učenika.
Ipak, nisam imao više od nešto malo novca da platim
stanarinu. Nekada sam delio stan sa džudo i karate
instruktorima. Imali smo stalni protok najrazličitijih ljudi
- neprekidno je bilo između 7 i 8 onih koji su stanovali u
stanu. Dogovor je bio da delimo troškove: šteta što sam samo
ja bio taj koji je imao posao ako se to tako može nazvati.
Nekako smo uvek imali da jedemo. Kada sam imao novca kupili
bi npr. 20 kg pirinča. Sećam se da smo jednom preživljavali
jedući pet dana samo trešnje. Drugi put, bilo je leto,
hranili smo se samo lubenicama dve nedelje. Bilo je zaista
teško ali nismo marili. Bili smo mladi!
Da promenimo temu
Sensei. Hajde da razgovaramo o Ki-u, unutrašnjoj energiji.
Ostavite me na
miru! (Fujimoto Sensei se grohotom smejao)
Molim Vas Sensei
da popričamo o tome. Postoje različite diskusije o tome: neki
objašnjavaju da je to vrsta magije, drugi to pitanje ne shvataju
ozbiljno, treći ne pričaju o tome nego preferiraju da vežbaju.
Po vašem mišljenju koja je veza između Ki-a i svakodnevnog
života?
Ja sam živ što
znači da je moj Ki dobro. Pitajte me to pitanje kada budem imao
70 godina. Možda ću tada imati nešto interesantno da otkrijem.
Shvatio sam
poruku Sensei. Vi ste 30 godina u Italiji. U međuvremenu su
prošle godine, Vaš aikido se promenio, način na koji ga živite,
vežbate i podučavate se takođe promenio.
Nadam se!
U
kom smislu?
Danas je poruka
koju šalje Hombu dođo "Aikido je za svakoga". Ono što Hombu dođo
misli pod tim je da aikido nije samo za određene kategorije
ljudi već za sve ljude. Aikido treba da bude pogodan za svakoga
bez obzira na pol, godine ili fizičku snagu. Kada sam bio mlađi
nisam se slagao sa ovime. U nekim trenutcima imao sam novih
pridošlica... nije da sam ih ja oterao već su posle nekog
vremena sami otišli i nikada se nisu vratili. Kako vreme prolazi
čovek se menja i uči. Žalim zbog toga što sam učinio u tim
situacijama. Prošle su godine i postao sam zreliji. Možda se
svet sam po sebi menja a ja nisam želeo da prihvatim tu promenu.
Ja nikada nisam promenio svoj stav samo zato što je Aikido Doshu
rekao da se tako uradi. To je bio prirodan proces kroz koji je
aikido prošao i ja sam učestvovao u njemu.
Vi podučavate
aikido u Evropi već 30 godina. Nesumnjivo ste stekli iscrpno
znanje o evropskom aikidou. Da li mislite da ljudi iz
različitih zemalja interpretiraju aikido na različite načine?
Definitivno.
Različite kulture imaju različite pristupe stvarima. Sa druge
strane, aikido je univerzalan. Različiti kulturološki pristupi
aikidou samo ga čine kompletnijim, interesantnijim i
podsticajnijim.
Koja su Vaša
gledišta u vezi aikidoa u zemlji koju smatrate svojom drugom
domovinom, Italiji?
Vežbači u
Italiji su sjajni u svakom pogledu i među najboljima u svetu. To
i ne treba da iznenadi s obzirom da je to bila zemlja u kojoj su
boravila tri japanska Šihana. Koja druga zemlja iste veličine i
populacije se može time pohvaliti kao Italija?
Mislite li da su
aikidoke u Italiji privilegovani tom činjenicom da imaju veću
mogućnost za razvoj?
To je evidentno.
Dovoljno je da otići na sajt Aikikai Italije i proveriti
seminare. Svake godine imate veliki broj seminara koji se
održavaju i koje vode japanski Šihani i italijanski instruktori
nosioci zvanja 5. i 6. dan. Tu postoji konkretna i konstantna
mogućnost da neko unapredi svoju veštinu i da proveri i usavrši
ono što je vežbao u sopstvenom dođou. Sa toliko mnogo
instruktora moguće je uporediti način rada, obogatiti ga novim
detaljima i nekim novim saznanjima. Na taj način stiče se veza
sa nekim drugim realnostima i ne možete biti zatvorenik neke
određene rutine. Uvek treba da postoji stimulans da se traga za
nečim novim, za razvojem.
Koji je glavni
problem sa kojim ste se susretali kod ljudi na Zapadu koji
vežbaju aikido?
Postoji nešto sa čime
sam se često susretao u Italiji i kada sam putovao u
inostranstvo: u Japanu je uobičajno shvatanje da postati Shodan
znači da ste na prvom koraku jednog dugog puta. U mojoj zemlji
vežbač sa zvanjem Shodan je samo neko ko je tek počeo da hoda i
to je sve. Ovde nije retkost videti nekog ko je tek dobio zvanje
Shodana da se ponaša kao "Veliki Majstor". Mada - i to se
menja. U prošlosti je to bio mnogo češći slučaj. Bilo je
ralativno malo Yudansha pa je stoga bilo lakše izgubiti kontakt
sa realnošću. Danas je drugačija situacija.
Sensei sada imate
45 godina. Šta očekujete u budućnosti u vezi sa vašim aikidoom?
Samo želim da
idem napred, da nastavim da vežbam. Voleo bih da nastavim da se
razvijam u aikidou da ne ostanem isti. Suviše aikidoka se drži
određenog aikido stila. Oni se zatvore u učenje nekog Senseia i
postaju nedostupni za druge uticaje, nemogu primiti autoritet
nekog drugog instruktora. Da bi učili i ovladali novim znanjima
koja nam se nude moramo isprazniti iz sebe sve što smo do tada
naučili. Ne govorim da treba da zaboravimo bazu, naravno da ne.
Ono što mislim je da ako učenik dođe kod mene na kurs sa glavom
"punom" onoga što ga je naučio
njegov učitelj i vrati se kući neće biti u stanju da istražuje
sa uspehom ono što sam pokušao da mu ponudim.
Moj način rada trenutno
je inspirisan nečim što se u Japanu naziva asobi što
znači stvoriti opuštenu atmosveru u kojoj se uživa na aikido
treningu. U aikido treningu treba da se uživa i to osećanje
treba da bude za svakoga. To je moje mišljenje.
Seminar i embukai u Zemunu maj 1995.
