|
S.P.: Kristijane, hvala vam puno što ste došli. Zamolio bih vas
da nam objasnite kako je jedanaestogodišnji dečak u Francuskoj
počeo
da vežba gotovo nepoznatu borilačku
veštinu, aikido.
K.T.: Zašto
se jedan dečak zainteresovao za aikido? Želeo sam, u stvari, da
vežbam neku borilačku veštinu i počeo sam sa džudom. Trenirao
sam u prilično poznatom dođou koji je vodio priznati instruktor
ali nije bilo grupe za decu, pa sam trenirao sa odraslima.
Uprkos tome što su govorili da za džudo nije potrebna fizička
snaga, imao sam problema vežbajući sa odraslima. Pored našeg dođoa
vežbalo je nekoliko ljudi, neobično obučenih, u suknjama i belim
kimonima, koji su vežbali nešto što je izgledalo kao borilačka
veština ali nimalo nije ličilo na džudo. Pošto sam bio
zainteresovan, a kako je bilo samo 2 ili 3 učenika, videli su
novog studenta. Pitali su me da li bih im se pridružio, i od
tada nisam napuštao aikido.
S.P.: Ko su
bili vaši
prvi učitelji?
K.T.: Moj
prvi učitelj bio je Francuz po imenu Žan-Klod Tavernije. Ubrzo,
posle godinu ili dve, odveo nas je da treniramo kod senseija
Nakazana koji je tek stigao u Pariz. Sensei Nakazano je bio
prilično čudna pojava u smislu da je aikidom počeo da se bavi
kao poznati i cenjeni džudista, a bavio se pomalo i karateom.
Mislim da je veština u kojoj je bio najmanje verziran bila
aikido, ali je on bio vrlo harizmatičan, zgodan, i vrlo
inteligentan. Takođe, dobro je poznavao orijentalnu medicinu i
kototamu. Okupio je oko sebe grupu vrlo odanih ljudi. Veoma me
je privlačila japanska kultura i prilično ezoteričan sistem
kojem nas je sensei Nakazano izlagao.
S.P.:
Ispričajte, molim vas, kako ste otišli u Japan.
Da
li je sensei Nakazano uticao na tu vašu odluku?
K.T.:
Sensei Nakazano nije imao veze s mojim odlaskom u Japan.
Zapravo, mislim da je čak pokušavao da me pomalo obeshrabri.
Mislim da je želeo da me zadrži kod sebe zato što sam bio mlad
učenik koji mu je bio relativno veran. Treba imati na umu da je
to bila 1968. i da je u Francuskoj u toku bila čuvena revolucija
medu studentima, i u kulturi. Svi mladi ljudi tražili su
avanturu. Mnogi moji prijatleji otišli su u Indiju, Katmandu,
Nepal itd. Drugi su otišli u Mato Groso u Meksiku. Nekolicina je
otišla u Japan.
Izgledalo je
potpuno prirodno da iskoristim priliku i odem u Japan.
Nisu me zanimali Katmandu ili droga. Više me je zanimao Japan.
Mislim da mi se u početku svidelo to što sam mogao da se pomalo
hvalim svojim putovanjem. Imao sam 17 godina i
govorio bih: "Sledeće godine idem u Japan!" Međutim, nisam imao
novca. Moji roditelji su bili radnici, tako da sam i ja radio
malo, u stari, vrlo naporno, tokom leta. Radio sam kao nosač pri
selidbama, prenosio sam nameštaj. Radio sam, takođe, i noću, u
Halles a Rungis[1].
Kada sam skupio dovoljno novca, kupio sam kartu za voz.
Tada se u Japan
putovalo vozom. Niste mogli ni pomisliti na let avionom. Moglo
se putovati ili vozom ili brodom. Suecki kanal je bio zatvoren
jer je bilo problema u međunarodnim odnosima sa Egiptom. Takođe,
brodom se predugo putovalo, oko dva i po meseca, ali se
Transsibirskom železnicom stizalo za tri nedelje. Tako sam kupio
kartu za voz i krenuo. Rekao sam sebi da ću možda ostati šest
meseci a da ću se zatim vratiti i početi da studiram. Mislio sam
da se može postati dobar u aikidou za šest meseci. Na nesreću,
ili na sreću, shvatio sam da to
nije tako lako.
S.P.:
Kakvi su bili vaši prvi utisci o Hombu dođou?
K.T.:
Kada sam stigao u Japan, prijavio sam se, naravno, u Aikikai.
Nisam razumevao aikido koji se tada tamo vežbao jer se puno
razlikovao od onoga što je radio sensei Nakazano. Nisam znao šta
znači da ne treba koristiti ramena. Nisam znao šta podrazumevaju
pod korišćenjem kukova. Sensei Nakazano je puno pričao o kiju u
kokyuu, ali u Aikikaiju nisu govorili o tim stvarima.
S.P.:
Ko je sve uticao na Vaš aikido i kako je izgledalo trenirati kod
senseija Seiga Jamagučija?
K.T.: U
početku sam, naravno, išao svaki dan u Hombu dođo, a onda sam
otišao u Šimokitazavu, u mali dođo senseija Jamagučija, na dva
meseca. Posle dva meseca, Noguči, jedan od starijih učenika
višeg ranga, rekao mi je: “Kristijane, ne moraš više da dolaziš
ovde. Sensei Jamaguči želi da ostaneš u Hombu dođou.” Nisam
razumeo zašto, i jako sam se naljutio na senseija Jamagučija.
Nisam išao na njegove časove šest meseci. U stvari, to nije bilo
ono što je želeo da mi poruči. Kasnije, kada smo postali
bliskiji i kada smo o tome pričali, rekao mi je da je on želeo
da veći deo vremena vežbam u Hombu dođou i da se ne opredeljujem
za određenog učitelja, njega ili nekog drugog, samo zato što mi
ga je neko preporučio. Želeo je da napravim sopstveni izbor.
Ali, ja sam tada bio mlad i ljut. Nastavio sam, tako, da
treniram u Hombu dođou, a vremenom sam, naravno, normalizovao
odnos sa senseijem Jamagučijem, i odlazio u sve njegove privatne
dođoe.
 Da se
vratim na temu, mislim da je u smislu tehničke oštrine, u vezi s
onim što se može nazvati osnovnim tehnikama, važno imati bazično
poznavanje onoga što sve aikidoke rade. Za mene je bilo važno to
što sam radio sa Došuom, naročito zato što je on bio tako
fascinantna osoba.
Puno je učinio za aikido, a bio je vrlo skroman i mnogo mi
pomagao. Vrlo pažljivo me je pratio i puno pomagao. Dobro se
brinuo o meni jer je shvatio da želim da se bavim aikidom ali da
bih kasnije mogao imati problema razvijajući ga.
Sensei Jamaguči je bio majstor, onaj o kome sam sanjao – zbog
njegove ličnosti,
tehnike, a naročito zbog njegove slobode. Osim njega, bilo je i
drugih velikih majstora, poput senseija Osave na čije sam sve
časove takode išao.
Ali, to je
bilo malo drugačije. Sensei Osava je bio fantastičan, ali na
drugi način, to nije bilo ono o čemu sam maštao. Pored svih tih
ljudi, bilo je tu i mladih učitelja, uključujući senseija
Saotomea, ali ne samo njega. Tu su bili Icihaši sensei i Seiđuro
Masuda sensei. Mislim da je postojalo prijateljstvo i izvan
odnosa učitelj – učenik. Bilo je to veliko prijateljstvo koje i
dalje traje.
S.P.:
Pretpostavljam da niste znali japanski kada ste stigli u Japan.
Kako ste se sporazumevali?
K.T.:
Pre nego
što sam krenuo u Japan verovao sam da moram malo da naučim
japanski. Zato sam uzeo časove. Međutim, to nije bilo dovoljno,
pa nisam mogao da govorim kad sam stigao. Mogao sam samo da malo
čitam kanu. Iako sam pomalo govorio engleski, koji sam učio u
školi, nisam ga govorio baš najbolje, možda i zato što sam sve
vreme van škole posvećivao aikidou. Kada sam stigao u Japan,
shvatio sam da je komunikacija neophodna a da je važno i da se
integrišem u društvo. Nisam činio neke naročite napore da bih to
uradio. Do toga je došlo prirodno, skoro nesvesno. Shvatio sam
da to moram učiniti. Čim sam bio u mogućnosti da zaradim nešto
novca, krenuo sam na kurs japanskog koji se zvao Naganuma,
i koji je bio veoma poznat u to vreme. Tako sam svakog jutra
išao na časove japanskog po tri sata, a pokušavao sam i da
razgovaram sa svim mladim ljudima sa kojima sam stupao u
kontakt.
S.P.:
Koliko sam shvatio, kada ste odlučili da idete u Japan, želeli
ste samo avanturu, i planirali ste da ostanete šest meseci.
Međutim, ostali ste osam godina!
K.T.: Kada
sam stigao u Japan, mislio sam da će šest meseci biti dovoljno i
da će sve ići glatko. Ubrzo se više nije postavljalo pitanje
hoću li ili neću ostajati duže. Morao sam da ostanem. Nikada
nisam fiksirao datum ili rekao: “Ostaću dok ne dobijem 4. dan”
ili “Ostaću osam godina.” Prvo, nisam ni slutio da ću doći do 4.
dana jer, u to vreme, niste mogli ni pomisliti da ćete stići do
4. dana ako ste zapadnjak. Ali, malo po malo, napredovao sam i,
ako se dobro sećam, 3. dan sam dobio 1972.
A
onda me je 1976, na Kagami Birakiju, Došu promovisao u 4. dan.
Imao
sam 24 godine i bio mlad, ali sam prošao naročit kurs uporedo sa
učenjem u Aikikaiju.
S.P.: Kada
ste odlučili
da je vreme da se vratite u Francusku? Da li je postojao neki
poseban razlog zbog kog ste doneli odluku o povratku?
K.T.: Sve je
u to vreme bilo na mestu u mom životu. Bio sam našao stan, a u
Francusku sam odlazio s vremena na vreme. Putovao sam dosta po
jugoistočnoj Aziji. Međutim, u jednom razgovoru, sensei Jamaguči
mi je rekao: "Kristijane, imaš 25 godina i 4. dan. Da si
Japanac, ili bi počeo da podučavaš na univerzitetima, ili bi
otvorio svoj dođo, ili radio ovo ili ono, ali zašto nastavljati
sa svakodnevnim treninzima u Aikikaiju?
To
je nepotrebno. Hoćeš li ostati ovde da predaješ francuski?" Bio
sam na prekretnici. Rekao sam sebi da je ova faza života
završena.
S.P. : Kako je izgledao povratak na tatami u Francuskoj?
Kako su ljudi prihvatili novine koje ste doneli?
K.T.:
Kada sam se vratio u Francusku, nisam tamo bio potpuno
nepoznat. Pre odlaska u Japan, iako sam bio vrlo mlad, ipak sam
imao 2. dan i vežbao aikido sedam ili osam godina.
Učestvovao
sam na svim seminarima majstora Nakazana i bio mu uke. Išao sam,
takođe, i na sve seminare senseija Tamure. Odlazio sam u
Francusku periodično, i stariji studenti su me se sećali. Bilo
kako bilo, mislim da sam nazad doneo nešto sasvim novo, vrstu
aikidoa koja se sastojala od tehnika naučenih u Aikikaiju. Moj
aikido je sadržao nešto više kretanja. Iznad svega, mislim da
sam doneo naročit metod podučavanja. Ta metodika je, izgleda,
nešto što mi je urođeno, jer dok sam davao časove francuskog u
Japanu, govorili su mi da sam dobar učitelj. Verujem da mi je
svojstvena sposobnost da analiziram stvari i da se distanciram
od njih. Kada mi neko postavi pitanje o tehnici, nisam
zadovoljan ako kažem: “Zato što je to tako”, ili “Zato što je to
posledica tradicije”. Ako ne postoji logično objašnjenje, ja ga
tražim. Pokušavam da ga nađem. Uvek tražim razlog za ono što
činim na tehničkom nivou.
Ponekad ni sam ne razumem, ali znam da objašnjenje postoji.
To je
bilo interesantno kod senseija Jamagučija. On je bio majstor, u
smislu da ako mu neko postavi neko pitanje, on uvek ima odgovor.
Verujem da to i jeste majstor – osoba koja ima odgovor na
pitanje. Bez obzira na odgovor. Majstor mora imati odgovor.
Mislim da
je i to jedan od razloga povratka u Francusku, taj način
prilaska tehnici, taj metod predstavljanja stvari. To je,
takođe, bilo nešto sasvim novo i, pošto sam bio mlad, ljudi su
dolazili i gledali me kao neko čudo budući da sam stekao 4. dan
u Aikikaiju, i da sam bio Došuov uke.
Ljudi su bili radoznali i želeli su da me vide. Možda sam
zadovoljio njihovu radoznalost donoseći nešto vredno.
Ovo se dešavalo postepeno, prilično brzo, ali korak po korak.
Što se moje aktivnosti u Francuskoj tiče, podučavao sam nekoliko
generacija aikidoka. Ovo je četvrta generacija učenika. Mladi
učidešiji su četvrta generacija. Prva generacija je stigla do
6. ili 7. dana. Druga generacija je uglavnom 6. dan.
S.P. : Poznato je da su Japanci vrlo zatvoreni i da mnogi od
njih teško prihvataju strance, naročito kao učenike u dođoima.
Pomenuli ste i da u to vreme Zapadnjaci nisu mogli ni da sanjaju
o tome da dobiju 4. dan. Međutim, Vas su, čini mi se, odlično
prihvatili?
Kako to objašnjavate?
K.T.: To je
pitanje koje često sebi postavljam i to i mene samog
čudi.
Zašto su me Japanci prihvatili, i čak me unapredili? Mislim da
je ličnost senseija Jamgučija bila važan faktor. Mislim da je
on, pre smrti, manje-više sredio stvari koje se tiču aikidoa u
Evropi, a i mene samog. Došu je, takođe, bio zaštitnički
naklonjen prema meni. Mislim da se ponosio mojim radom, ali
verujem da je tome, pre svega, doprinela činjenica da sam uvek
poštovao mesto na kome sam učio. Vrlo sam odan Aikikaiju. Ne
slažem se uvek sa njihovim stavovima kada je u pitanju pogled na
aikido. Ali, dok su stvari prihvatljive, uvek ću biti veran, i
oni to znaju. Ja nisam osoba koja želi da se ističe, da bude
posebna, i u svom životu ne težim za nečim drugačijim.
Zadovoljan sam svojim životom. Nemam egzistencijalnih ili ličnih
problema. Moj aikido je moj aikido. Moj način života je moj
način života. Moja deca su moja deca. Sve je na svom mestu.
Nemam nekih posebnih problema, a kada se pojave, pokušavam da ih
rešim. Ne bih mogao da kažem da sam sto odsto za Aikikai ili
protiv njega. Ja sam proizvod
Aikikaija, i mislim da i oni to znaju. Mislim da je i za njih
važno da imaju nekoga iz svojih redova ko je sposoban da nešto
postigne. To dokazuje da su i oni sposobni da stvore ljude koji,
iako nisu Japanci, mogu nešto postići. Za njih je važno i što ja
mogu biti prozor Aikikaija u Evropi, a pritom sam im vrlo veran.
Mislim da je to razlog. Isto tako, svi iz mlađe generacije,
uključujući Došua[2],
istih su godina kao ja. Trenirali smo zajedno. Svakog jutra u
6.00, tu smo bili Došu, Mijamoto, Šibata, Jasuno i ja. Oni znaju
kako se vežba. Mislim da sam zaslužio nivo koji imam. I to je,
takođe, jedan od faktora. Bilo je i poteškoća dok sam boravio u
Japanu.
Ponekad je u velikoj meri izbijala ljubomora, a ne biti Japanac,
ne biti deo sistema, nije uvek bilo lako. Više volim da sam
izvan sistema. Japanci su često
imali utisak da nejapanci ne mogu razumeti aikido.
S.P.:
Koliko znam, Vi ste prvi Zapadnjak koji je podučavao na
Međunarodnom aikido kongresu?
K.T.:
To se do sada nikada nije desilo, ali na poslednja dva
Međunarodna kongresa, ja sam bio prvi Zapadnjak koji je dobio
podjednak tretman kao i Japanci i koji je vodio časove tokom
Kongresa.
Na
poslednjem Kongresu dobio sam i dobar termin, vodio sam trening
u subotu ujutru, što je takođe važno. Bio sam veoma počastvovan.
Ne zato što sam ja u pitanju, već jednostavno zato što kada neko
dostigne određen nivo u aikidou, sigurno to mogu učiniti i
drugi.
S.P.: Kako
gledate na sopstevni razvoj u aikidou? Da li se vremenom menjao
način na koji shvatate aikido principe i tehnike?
K.T.: To je
teško pitanje. Sada imam više entuzijazma da nastavim sa aikidom
nego pre 10 godina. Pre 10 godina često sam osećao da radim
najbolje što mogu, ali sam imao utisak da sam naišao na zid ili
vrata. Sada sam veći entuzijasta. Razlog tome je što sam sada u
stanju da stvari dovedem u harmoniju. U stanju sam da potvrdim
principe aikidoa kroz osnovne tehnike. To ranije nisam mogao.
Ranije sam mislio da postoje osnovne tehnike koje se moraju
naučiti. Zatim dolaze složenije tehnike, koje prate osnovne,
zatim još složenije itd. Sada znam kako da nađem logiku osnovnih
tehnika, ali ne uvek na isti način. Kako nas osnovna tehnika
može voditi u jednu ili drugu formu aikidoa zavisi od toga da li
smo je shvatili ili ne. Tu u igru ulaze stav, distanca itd., i
to je sve u jednoj osnovnoj tehnici, ako se ona pravilno shvati.
Kada je neko radi prvi put, to je obično samo jedan princip,
koji može biti rastojanje, stav, ili tehnički princip. U okviru
osnovnih tehnika, postoji ceo niz principa koje treba
razmotriti. Oni mogu uključiti rastojanje, stavove, tehniku,
ekonomiju pokreta, očuvanje integriteta i sl. Što se više bavite
prirodnim principima u tehnici, tim više težite perfekciji. Što
je još važnije, to se može proveriti. Čak i u osnovnim
tehnikama, svako može do određenog stepena to da proveri ako
prati da li je u partnerovom centru, ili je izvan njega. Svojim
glavnim zadatkom sada smatram potvrđivanje svojih pretpostavki o
tome šta će neko sledeće da uradi, prvo na nivou osnovne
tehnike, a zatim, na nivou složenijih tehnika. Na primer, kako
tehnika kao što je ikkyo zaista "radi" u borilačkom
smislu. Koliko ona vredi protiv jodan tsukija, ili
udarca. Da li je nophodno pomeriti se ka spolja, saviti lakat,
ili nam čak i najmanji kontakt omogućuje da izvedemo ikkyo,
odnosno da u trenutku izvedemo napadača iz ravnoteže. To je ono
što me zanima, i što sve više razvijam. Shvatio sam da osnovna
tehnika koju ne možete primeniti jeste tehnika koju još niste
razumeli.
S.P.: Da li
smatrate da su u borilačkom smislu sve tehnike aikidoa
podjednako efikasne? Da li, možda, složenije tehnike daju više
slobode od osnovnih?
K.T.:
Nijedna tehnika nije bolja od neke druge. Ne znam jesam li
jasan. Postoje stvari koje volim sve više da ilustrujem na
svojim treninzima i koje me dovode bliže slici koju imam o
senseiju Jamagučiju. Ljudi koji bi ga prvi put videli, rekli bi:
"Ništa ne razumem", ili "To što sad radi nije jasno", "Radi sve
što mu padne napamet", "Ovo je suviše lako", ili "Ovo je suviše
teško". Mislim da je bio vrlo strog. Nije voleo da bude
ograničen. Bio je vrlo strog kada su tehnike u pitanju, ali mu
je ta strogost davala i puno slobode. Mislim da bez strogosti ne
možete steći slobodu. Ali, kada se učite oštrini u osnovnim
tehnikama, vrlo lako se možete prevariti, jer sve zavisi od
objašnjenja i razumevanja osnovne tehnike. Ima ljudi koji uvek
izvode osnovne tehnike kao tehnike suprotstavljanja. Način na
koji postavljaju ruke, način na koji žele da razviju snagu –
uvek je to suprotstavljanje, a ne susret dve osobe.
Oni su veoma snažni, ali to je kao da su u tenku. Niko ne može
da uđe u tenk, ali ni da izađe iz njega. A to nije aikido
kakvom ja težim. Za mene je aikido umetnost komunikacije,
borilačke komunikacije.
To je
interesantno, jer komunikacija je moguća do stepena do koga, ako
pogrešite, sledi negativna posledica. Naravno, na strunjačama ne
postoji prava negativna posledica. Znate da je ona moguća, ali
uvek možete početi ispočetka jer je to svrha treninga. Bez
obzira na to, postoji borilačka komunikacija. To je direktna
komunikacija.
Kada ona ne bi postojala, mislim da niko ne bi mogao da izađe
napolje, u svet, sa određenim stepenom slobode.
2.deo
>>>
|
