|
(...)
S.P.: Da li akido shvatate kao
pretežno fizičku ili pretežno duhovnu disciplinu?
K.T.: To je interesantno, jer kad sam ja počinjao, aikido je
bio fizička veština, ali, takođe, i duhovna. Sa senseijem
Nakazanom, aikido je bio duhovna veština. A onda, kada sam
otišao u Japan, trening nije bio nimalo duhovan. Akcenat je bio
na fizičkom treningu. Na sreću, postoji vreme za duhovnost, isto
kao i za fizički aspekt. U životu mladića, fizička aktivnost je
takođe važna. Osim toga, to je odgovaralo mom temperamentu i
karakteru. Istina je da u Aikikaiju, na časovima na koje sam
išao – nisam upoznao O senseija, jer kad sam došao, on je već
bio preminuo – Došu nije govorio o duhovnosti, a nije ni
Jamaguči sensei. Niko nije o tome govorio. Ipak, mnoge poruke su
prenesene. Poruke su prenošene često kroz razgovore, dok smo, s
vremena na vreme, sedeli u kafićima.
Ne mislim da se ljudi zavaravaju duhovnošću. Uvek ima dobrih
govornika, ljudi koji će objasniti izuzetne stvari. Ne znam da
li to tako treb+0a da bude. Lako je objasniti, lako je uzeti
knjigu... S druge strane, važno je da budete u stranju da
fizički nešto pokažete. Na kraju krajeva, to je svrha aikidoa.
Aikido nije meditacija. Da jeste, mi bismo meditirali. Da je
aikido joga, radili bismo jogu. Dakle, aikido nije meditacija.
To je disciplina koja vodi ka ličnom usavršavanju, kao i sve
borilačke veštine. To je obrazovni sistem. Postoje osnovni
obrazovni sistemi i oni koji su evoluirali. Mislim da je aikido,
kao borilačka veština, napredan sistem obrazovanja. On je
evoluirao u smislu da pokušava da istakne i razvija ono što se
može nazvati nepromenljivost Puta. Tačnije, ideja o ispravnom
držanju, preciznom tajmingu, čistoti, iskrenosti, poštovanju,
svemu onome što čini taj koncept, ne bih rekao moralni koncept,
nego kvalitete koje neguje Put. Sensei Jamaguči je aikido
definisao kao težnju ka idealu dostizanja perfekcije kroz
pokret. Po mom mišljenju, to je dobro objašnjenje. Traženje
ideala perfekcije kroz pokret, uz protivnika čiji je zadatak da
se suprotstavi pokretu. Ali, uprkos tom antagonizmu,
suprotstavljanju pokretu, moramo naći ideal savršenstva.
Zanimljivo je vratiti se na ideju principa. Drugim rečima, u
veštini kao što je aikido, morate razviti principe koji su,
zapravo, humani principi. Principe, ne sposobnosti! Pomenuo sam
malopre sposobnosti kao što su brzina, dobri refleksi, svesnost,
usredsređenost i, na kraju, kvaliteti mladosti koji uvek
nestanu. Principi neće nestati. Morate usvojiti i primeniti te
principe.
Prvi princip je držanje. Zašto? Zato što čovek ne hoda više na
četiri noge. Ne hoda više kao majmun. On stoji uspravno, a to
nije lako jer neki put vidite ljude koji dođu da vežbaju,
koji su normalni i dobro se kreću, a koji se, kada rade aikido,
vraćaju gotovo na fiziološki nivo. Tu su i koncepti distance i
posmatranja koji su, takođe, prirodni principi. Ono što
posmatrate, s obzirom na distancu koju imate, rezultovaće
specifičnim držanjem. Ponekad i ne znate u šta da gledate. Na
primer, kada fotograf želi nešto da snimi on će prilagoditi
položaj u odnosu na distancu.
Sledeći je princip ekonomije. On je veoma važan. Ljudi oduvek
pokušavaju da urade stvari na lakši način, a efikasnije. Dalje,
tu je princip poštovanja integriteta. Ovo je tipično ljudski,
što će reći: “Vukovi ne jedu jedni druge”. Dakle, tu je
poštovanje drugih. Aikido uključuje sve ovo. Postoje i principi
tehnika. Tehnika je uvek princip. Ljudi nastoje da izmisle nešto
da bi postigli cilj na najlakši nacin. Zbir ovih principa čini
pokret, vodi ka perfekciji i produbljuje humanost.
Funkcionisanje jedne tehnike u aikidou nije pitanje stila ili
nivoa. Da bi tehnika funkcionisala, i da bi to ličilo na aikido,
ona mora sadržati jedan ili dva principa, kao što su distanca i
držanje. Ako tehnika ne funkcioniše, to je pitanje distance i
držanja. Ako, na primer, možete delimično izvesti tehniku, to je
u redu. Ipak, ne možete zameniti tehnički princip nečim drugim.
Na primer, ne možete poremetiti svoje držanje da biste izveli
tehniku. U tom smislu, ako nastavimo da proučavamo tehnike,
naći ćemo sve više i više prirodnih principa, koji će, ako ih
poštujemo, za rezultat imati čistu tehniku, koliko god je to
moguće. Možda postoje i principi koji još nisu oktriveni u
aikidou. Moguće je. Na nama je da ih otkrijemo, i u tom smislu
aikido nije izgrađen.
S.P.: Kakvo je vaše shvatanje
borilačkog aspekta aikidoa i koliko ga potencirate na svojim
treninzima?
K.T.: Pa,
činjenica je da smo odabrali da treniramo borilačku veštinu. Ne
ples ili nešto drugo, već borilačku veštinu. Zato, najmanje što
treba, jeste da vežbamo borilačku veštinu. Međutim, problem se
tiče definicije borilačke veštine. Ljudi su pokušavali da ih
manje ili više definišu. Aikido je vrlo specifična borilačka
veština. To je borilačka veština opraštanja. To je borilačka
veština u kojoj nema takmičenja, veština u kojoj osnovni cilj
nije razaranje. To je borilačka veština harmoničnog rešavanja
konflikta. Ali, šta pod tim podrazumevamo, harmonično u skladu s
čim? U skladu s kojom situacijom? Neko će reći da je to
najpogodnije rešenje u određenoj situaciji.
Moja priroda je takva da sam uvek voleo takmičenja. Ne znam
zašto sam izabrao aikido jer obožavam takmičenja. Ako igram
scrabble* , želim da pobedim. Ne pogađa me ako izgubim, ali
volim taj takmičarski aspekt. Zaista volim da igram tenis, a
pomalo se bavim i tajlandskim boksom. U jednom trenutku želeo
sam i to da probam. Takođe, volim da posmatram i druge borilačke
veštine. Aiki Expo me zanima jer mogu da vidim druge veštine.
Zanimaju me karate, boks itd. Među svim tim veštinama, teško je
negde smestiti aikido. Ne možemo ga izjednačiti sa boksom ni u
kom slučaju, sa plesom još manje. Zato moramo naći jasne dokaze
koji nam dozvoljavaju da nastavimo, da tako kažem, bez
žaljenja. Ljudi koji odaberu aikido kažu: “Pa, ne interesuje me
borilački aspekt zbog ovoga ili onoga.” Ali takvi ljudi mogu
zažaliti u izvesnoj meri. Nije prijatno znati da vežbate
borilacku veštinu koja ne funkcioniše.
Ne kažem da je aikido jači od drugih veština ili da je bolji.
Kažem, jednostavno, da je moguće, kada tehnika ne funkcioniše,
da nije u pitanju tehnika, već način na koji je izvodimo. To ne
znači da ja izvodim tehniku bolje nego neko drugi, ali ja znam
da one funkcionišu, i da mogu da funkcionišu. Očigledno je da
ne funkcionišu sve tehnike jer je aikido obrazovni sistem. Učite
mnoge stvari i učite kako da se postavite u određenoj situaciji.
Što se više tehnike uobličavaju prema takmičenjima ili po
efikasnosti, manje će ih biti. To se jasno vidi u kendou, na
primer, gde ima samo nekoliko tehnika. Postoje tsuki, do, men i
kote, koji su, u stvari, ista tehnika. U boksu postoje direkt,
aperkat i kroše. U karateu se, na višim nivoima takmičenja
takođe koristi samo nekoliko tehnika. Sa druge strane, u katama
postoji mnogo tehnika. U aikidou je suprotno. Postoji mnogo,
mnogo mogućnosti kada puno vežbate, mnogo mogucnosti.
Kakva je korist od proučavanja različitih situacija? Mislim da
je korist u tome što postajete sposobni da se snađete u
različitim okolnostima. Drugim rečima, pokušavate da vidite
stvari na drugi način, kao u starom kenđucuu, kada učite koju
tehniku možete primeniti u određenoj situaciji. Ali, ne smete ih
razdvajati. U početku, taj spektar pokriva određeno polje, i
tada se uče sve tehnike a onda, na određenom nivou, vidite da su
zajednicke tačke iste. Drugim rečima, osećaj koji bi trebalo da
imate pri različitim pokretima uvek treba da vodi ka istoj
stvari. To je interesantno, jer se ne bavite samo jednom stvari.
Nekad vežbate yokomen sa ulaskom unutra, zatim spolja, zatim
ikkyo, nikyo, sankyo itd. Na kraju, učite sve s tim u vezi,
drugim rečima, sve što se može desiti. U stvarnosti se to nikada
neće desiti, ali nam omogućuje da nešto shvatimo na svakom
nivou. Otuda su u početku sve tehnike tu, a onda u određenom
trenutku vidite da postoji zajednički model testiranja koji vodi
istoj stvari.
Ali, to nije sve. U praksi tako ne treba raditi. U praksi se
spektar mora sužiti. Model testiranja se ne razvija tako, vec
drugačije. Drugim rečima, u ovom trenutku nema više razlike. U
početku, kada treba da naučite da uradite ikkyo na yokomenuchi
morate da razložite stvari. Za shomenuchi morate podići ruku
itd. Ali, kada ste ušli sa spoljne strane i kada zaista imate
direktnu komunikaciju sa osom partnera, bez obzira da li je u
pitanju shomen ili yokomen, možete uvek izvesti isti pokret da
biste uradili ikkyo. Od tog trenutka, stvari postaju
jednostavnije. U tom smislu, aikido postaje krajnje borilački
jer nemate izbora. Izbor se sam nameće. Mi nismo kompjuteri: on
me napada na ovaj nacin, a ja se branim ovako ili onako. Uopšte
nije tako.
U situaciji ste kada u jednom trenutku, kako je govorio Jamaguči
sensei: “Nije važno šta ćete uraditi.” Sve funkcioniše, bez
problema. Želite da uradite ono? Nema problema! Postajete vrlo,
vrlo slobodni. U tom smislu, on je krajnje borilački, do stepena
kada potraga za slobodom, slobodom pokreta, slobodom u razgovoru
s ljudima, u načinu na koji doživljavate ljude – ima borilačku
prirodu. Ali, da biste došli do ove slobode, morate imati
smelosti, a onda se stiče kroz trening.
Dakle, malo sam odužio priču, ali kada vežbam, pokušavam da
razvijem ove osnovne tehnike. Razvijajući osnovne tehnike,
isprobavam ih manje ili više. Ali, u svakom od ovih pokreta, pre
svega, trudim se da se ne otvaram. Ne sme biti nikakvih
otvaranja, "aki ga nai" na japanskom. Ne otvarati se – nije
dovoljno samo reći to. Cilj je da kod svog protivnika ili
partnera ne stvorite lošu ideju koja bi vas primorala da ga
povredite. O tome je reč. Dakle, u tom smislu, reč je i o
očuvanju integriteta. Dalje, kada malo napredujete, način na
koji se postavljate u odnosu na partnera i situaciju, jeste
borilačko postavljanje. Ne možete ući bilo kako. Vaš stav je
borilački stav i, s obzirom na to, vi razvijate sistem koji će
uvek slediti taj koncept. Uvek ćete težiti da zauzmete optimalan
položaj, tako da nema otvaranja i tako da uvek možete povezati
tehnike, nezavisno od forme napada.
S.P.: Kako doživljavate svoj
aikido, šta je sve uticalo na Vaš stil?
K.T.: Moj
aikido je rezultat moje obuke u aikidou i mog karaktera.
Činjenica da sam dosta trenirao i kenjutsu, Kashima Shin-ryu kod
senseija Inabe, umnogome je uticala na moj pogled na stvari, jer
su ove tehnike mača vrlo direktne, za razliku od nekih aiki ken
tehnika koje sam, naravno, takođe vežbao. Dosta sam trenirao i
kod senseija Saotomea i kod drugih. Te tehnike bih ja nazvao
tehnikama otvaranja jer se, da tako kažem, uvek vrtimo oko
partnera. Kenjutsu je vrlo direktan. Taj način momentalnog
ulaska, učestvovanja u borbi, upotrebe mača itd., mislim da je
sve to u velikoj meri uticalo na moj aikido.
S.P.: Kristijane, hvala Vam puno.
Ovaj razgovor je bio vrlo dragocen za mene jer, iako se znamo 30
godina nikada nisam imao priliku da duže razgovaram sa Vama i da
bolje razumem Vaš način razmišljanja, Vaša iskustva iz Japana,
vaše uspehe u Francuskoj i vaše poglede na aikido. Bio je ovo
vrlo inspirativan razgovor, hvala Vam još jednom. Takode se
zahvaljujem i vašem timu, vašoj supruzi i svim učesnicima
seminara.
K.T.: Vrlo
mi je drago što sam ovde i što mi je ovaj intervju pružio
priliku da izrazim svoja razmišljanja. Retko imam priliku da
govorim o aikidou. Hvala Vam na toj prilici.
|
