|
|
| IN MEMMORIAM |
 |
Jovica Stanojević
(7. mart 1952. - 18. maj 1984.)
Rođen je 7. marta 1952. godine u Beogradu. Aikidoom je počeo da se bavi početkom sedamdesetih godina i avgusta 1974. dobija prvi dan. Drugi dan dobija 1977. a treći dan 1980. godine - sve na ispitima kod Hiroši Tade. Tih godina u Evropi je bilo izuzetno malo nejapanaca sa tim pojasom. Januara 1981. je diplomirao na Fakultetu za fizičku kulturu. Bio je dugogodišnji trener AK "Partizan - Dedinje" i prvi predsednik Aikido društva "Beograd". Umire nakon kraće bolesti, 18. maja 1984. godine. U klubu koji je vodio ponikli su mnogi vrsni majstori koji su i sada aikido treneri. U znak sećanja na njega, jedan beogradski aikido klub nosi ime "Jovica Stanojević".
Ove se godine navršava 15 godina od Jovičinog upokojenja, daleke 1984. godine. Prilika da progovorimo tim povodom nešto o njemu, koliko je to u našoj moći. Sama činjenica da ga se sećamo posle toliko godina govori dosta o njemu. Ovo što ćemo reći - onima koji su ga poznavali bolje od nas može se učiniti nedovoljno, a onima koji ga nisu lično poznavali - možda idealizovano ili preterano.
Jovica je bio neosporni autoritet za sve nas, ali ne time što se nametao i što je bio izvanredan trener; nego time što su ga svi voleli. I on je sve voleo, i to se osećalo u komunikaciji sa svima, u sali za treninge ili van nje, bio on stariji ili običan početnik. Plenio je ne samo svojom spoljašnošću (stasom i lepotom aikido tehnike), već i mnogo više svojom unutrašnošću (dobrotom, prijatnošću, neposrednošću, nenadmenošću ...). Retko je ko (skoro niko) od ljudi koje poznajemo, u tolikoj meri imao spojene u sebi takve fizičke sposobnosti i lične (duševne i duhovne) vrline. Neuobičajna obdarenost, svakako, ali sama po sebi nebi bila ništa, da nije bila prožeta ljubavlju, i to ne onom običnom. Otuda nije čudo što je svojoj knjizi (koju su njegovi prijatelji i učenici objavili posthumno), svome shvatanju aikidoa, i života, dao naziv: AIKIDO -PUT LJUBAVI". On je zaista bio omiljeni i voljeni učitelj svih nas, a ne samo onih iz njegovog kluba na Dedinju; i svi smo mi koristili svaku moguću priliku da budemo u njegovoj blizini. Sa Jovicom se moglo lepo razgovarati, šaliti i nikada nije nedostajalo pravih reči, uvek je bilo radosno. Često i rado se sećamo tih dana i časova provedenih sa njim, kada smo još kao dečaci i početnici u aikidou i životu, upijali sve što je radio i govorio. Velika je sreća na početku svog bavljenja aikidoom imati dobrog učitelja i čoveka pred sobom, a mi smo imali najboljeg. Mnogo ljudi koji su se kod nas bavili aikidoom i nešto značili u njemu, otišli su ili će otići u zaborav, i mlađe generacije aikidoka ništa neće znati o njima; sa Jovicom Stanojevićem nije tako - za njega znaju i oni koji ga nikad nisu videli.
Iako je prošlo toliko godina ostao je među nama u večnom sećanju, i u srcima našim ima neizbrisivo mesto.
 |
|
 |
 |
|
|
