Jutro je dobro
počelo; Ren Shin Kan banda je ponovo na svom putovanju. Senseji
Gordon Jones i Philip Smith su pozvani da zajedno podučavaju na
godišnjem Uskršnjem seminaru ugošćeni od Aikikai Srbije.(Bila sam te
sreće da sam prisustvovala njihovom zajedničkom seminaru u Srbiji
pre dve godine). Preostali Engleski kontigent ovom prilikom
sačinjavaju Paul Garratt, Rebecca Kelly, Sean Taylor, MarkVanes, Lee
Hubbard, i Satu Vainika, Mark Machin i Neal Kennerley iz UCL
London. Sensei Mire Zloh, Fukushidoin iz UCL, i stariji učitelji iz
Aikikaia Srbije su već u Beogradu sa svojim porodicama, očekuju naš
dolazak.
Pa, da se
vratimo na petak jutro, svi smo na broju (Sensei Philip Smith je već
putovao odvojeno iz Birmighama, Aerodrom; više o tome kasnije!)
Prtljag i “stapovi” su pažljivo pregledani i mi smo krenuli u
potragu za kafom, menjačnicom doručkom i još – kafe!
Posle kraćeg
kašnjenja u letu, stigli smo to poslepodne na beogradski aerodrom –
onda kraći momenat panike jer smo shvatili da je sensei Džonsov
prtljag sa alatom zagubljen negde usput. Na informacijama nam je
saopšteno da je prtljag još uvek u Londonu.
(moglo je da
bude mnogo gore – zamislite biti bez čistog veša ili četkice za
zube!).
Iskrena, topla
dobrodošlica od Saše i njegovih učenika izbrisala je svaki predhodni
osećaj uznemirenosti. Zatim Saša pita za Filipa. Problem. Nema
Filipa. Srbi su pažljivo posmatrali dolazeće putnike, ali od Filipa
ni traga.
Izgubljeno:
jedna torba sa alatom i sada jedan Shidoin – informacije nam sada
neće biti od velike pomoći u ovome! Ispostavlja se da je Filip
zaglavljen u Cirihu; a problem sa presedanjem će ga sprečiti da nam
se pridruži do sutra. Istorija se ponavlja, pošto se isto desilo u
toku poslednjeg zajedničkog seminara senseja Džonsa i Smita u
Srbiji.
Ipak, mi ostali
smo stigli u SC “Pinki” spremni za treniranje. Pošto je ovo moj
drugi dolazak, bilo je divno videti tolika lica – stare prijatelje i
nove, naročito Novaka, Ljiljanu, Vladimira, Mariju i mnoge druge
dobre prijatelje sa kojima sam trenirala predhodnog puta. Sensei
Džons radi na njegov uobičajen dinamičan i uzbudljiv način,
fokusirajući se na raznolike bazične kokyunage tehnike.
Nakon treninga
vraćamo se u hotel da bi se pripremili za večeru – gde čujemo da se
neukrotivi sensei Filip upleo u preko-granični maraton, odletevši za
Zagreb u Hrvatskoj, pre nego što krene u vožnju kolima od 300km (da
je bar 300km. p.p.) ne bi li stigao u Beograd! Laknulo nam je i bilo
nam je veoma drago kada se Filip napokon pojavio u restoranu, veseo
i živahan kao i uvek – ništa o njegovom dugom užasnom putovanju!
To veče smo
večerali u starom boemskom kvartu Zemuna (koji je pridodat kao
noviji deo Beograda). Hrana je bila prelepa, zabava jos bolja, sa
živom tradicionalnom muzikom. Mr Mark Vanes je bio nagovoren da
zaigra sa pevačicom. Čitavo veče je bilo fantastično, prepuno smeha
i druženja - sa tako divnim domaćinima nemoguće je nemati
brilijantan provod.
Polaganje se
održavalo u nedelju; bilo je 22 kandidata za Shodan i više danove.
Suvišno je reći da su i kandidati i ukei bili iscrpljeni na kraju,
ali je bilo divno videti toliko dobre aikido tehnike. Čestitke svima
koji su polagali, a naročito onima koji su položili za željeni
stepen.
Gledajući
unazad na put, shvatam koliko smo mi iz aikido srećni što imamo
priliku da stvorimo tako jaka i dugotrajna prijateljstva. Možda
nemamo priliku da vidimo prijatelje aikidoke nekoliko godina, ali
onda bjesak, zasnovan na zajedničkim iskustvima, smehu i zajedničkom
treniranju može biti lako prepoznatljiv, to je kao misao koja nas
povezuje.
Možda je to deo
harmonije koji karakteriše aikido. U svakom slučaju, sebe smatram
veoma srećnom što sam stekla toliko dobrih prijatelja tokom godina u
RSK, u Srbiji i drugde. To je jedna od stvari koju najvise cenim u
svom treniranju.
Louise Hunt
Prevela sa engleskog
Pelegrin Ljiljana
