Kasnije su samuraji potpali pod uticaj zena. Na primer, Mijamoto Musaši koji je bio veliki učitelj mačevanja, bio je i mudrac. On je rekao: “Valja poštovati Boga i Budu, ali čovek ne sme da bude zavistan od njih.” (pogledajte tekst: “Nepokretljiva mudrost” Takuan senseia, učitelja Mijamoto Musašija)
Na toj tački, staza koja je učila kako preseći neprijatelja na pola, postala je staza presecanja vlastitog uma. Staza rešenosti, odlučnosti, određenosti. Takav je bio pravi japanski kendo, istiski budo. Snaga i pobeda izviru iz rešenosti. Čovek prevazilazi okvire u kojima većina ljudi ostaje do kraja života, odnosno prevazilazi sam konflikt i preokreće ga u duhovni napredak. U to vreme obuka nije ličila na neki sport, samuraj je imao uzvišenu viziju života.

Zen i borilačke veštine nemaju veze sa održavanjem kondicije ili očuvanjem zdravlja. Na Zapadu ljudi žude za takvim stvarima. Ali duh zena ne može se sabiti u jedan tako uzan sistem. I zen nije neka duhovna masaža - mada kjosaku može veoma dobro da izmasira um i telo. Kao što borilačke veštine nisu igra niti sport, tako ni zazen nema za cilj da vas učini srećnijim ili opuštenijim. Njihov smisao je dublji i suštinskiji, borilačke veštine i zen su smisao života.
Takođe i smrti, pošto se život i smrt ne mogu razdvojiti.

Istinsko mačevanje i istinski zen moraju da budu iznad relativnog, drugim rečima, čovek mora da prestane da bira, da pruža prednost jednoj ili drugoj strani relativnog obrasca stvari. Umesto toga, donesite jednu odluku.
Ljudska bića nisu poput lavova i tigrova, prema tome ni staza budoa ne sme da bude nalik njima. Tigar i lav su jaki, i njihov instikt i žudnja nagoni ih da pobeđuju. Njima se nikad ne dogodi da napuste svoj ego. Ali, ljudska bića imaju priliku da prevaziđu ego i smrt. U budou, oni moraju da postanu čak i jači od lava ili tigra, i da odbace životinjske instikte koji prijanjaju za čovekov duh.

preneto iz knjige “Zen i borilačke veštine”