Šta je to aikido? Za početak
dovoljno je reći: borilačka veština namenjena ličnom psihofizičkom
razvoju; moderan oblik dobila sredinom 20-og veka, a svoje korene vuče
iz više starih japanskih borilačkih sistema, kao i iz istočnjačke
filozofije i načina života. Da bi razumeli jednu borilačku veštinu treba
upoznati prvo njenu istorijsku kulturološku, socijalnu, filozofsku, pa i
naučnu osnovu. Pošto to zahteva suviše ozbiljan i studiozan i za mnoge
pomalo suvoparan pristup, pokušaću da bar nešto od svega ovoga
prezentujem na razumljiv i pristupačan način, pa ako nešto preskočim, to
je ili namerno ili zbog neznanja.
Elem, da se vratimo
na istorijske korene aikidoa. Kao i većina istočnjačkih borilačkih
veština i aikido nalazi svoje daleke korene u raznim kineskim borbenim
stilovima koji opet vode poreklo sa Tibeta i iz Indije. Prolazeći kroz
razne nacije i kulture, vremenom su se borilačke veštine menjale,
dopunjavale i usavršavale. Mnoge su nestale ili pale u zaborav. Kao
posledica toga što su čuvane u tajnosti i prenošene često sa kolena na
koleno, mnoge škole i stilovi gasili su se sa gašenjem određene porodice
ili smrću najstarijeg člana, ako ovaj nije uspeo ili želeo da dalje
prenese svoja znanja. Sa druge strane, dolazilo je i do nastajanja
mnogih novih veština, kao odgovor na nove uslove i potrebe, kako u ratu,
tako i u miru. Kada se sagledavaju šire, sve stvari na kraju izgledaju
jedinstveno, tj. kao deo neke celine ili još bolje, deo nekog kruga, pa
nam se stvari koje vidimo na početku tog kruga čine novim i orginalnim,
zaboravljajući da su one možda samo nastavak kraja nekog predhodnog
kruga. U suštini, većina stvari je već izmišljena. Potpuno nove stvari
su zaista retke. Možda najbolja definicija nečeg novog jeste da je ono
samo nova kombinacija starih elemenata - sve se vraća na početak.
Jednostavno vremenom postaje složeno, a složeno vremenom teži da postane
jednostavno.
U tom smislu se mogu
posmatrati i borilačke veštine ili bar neki njihovi aspekti. Tako imamo
elemente koji se provlače kroz većinu borilačkih sistema a zovemo ih
osnovni principi i osnovne forme ili tehnike. Na nekom, vrhunskom nivou
praktikovanja, skoro sve veštine kojima se ljudi uopšte bave, ne samo
borilačke, zastupaju iste ili slične principe (razne umetnosti, od
zanatstva pa do slikarstva). Dok su forme (tj. tehnike) kojima
izražavaju te principe, ono po čemu se međusobno razlikuju. A te razlike
potiču od različitih uslova tj. okolnosti pod kojima su nastajale i
razvijale se. Čak se i u različitim borilačkim stilovima često mogu
videti iste tehnike, ali pomalo različitog načina izvođenja i stepena
usavršenosti, što opet dosta zavisi i od majstora koji prenose veštinu i
koji daju obično akcenat na jedne tehnike i učenja, a na uštrb nekih
drugih, što često dovodi do variranja kvaliteta. Imao sam prilike da
neke tehnike koje su u aikidou dovedene do uslovno rečeno, savršenijeg
nivoa (npr. poluge, kretanja, padovi...), vidim u nekim kineskim,
japanskim pa čak i korejskim veštinama, ali većinom kao arhaične forme,
dok sam neke druge tehnike (disanje, nožna tehnika, parter...) viđao kao
razvijenije forme od onih koje se praktikuju u aikidou. Tako da vam se
može desiti da neke stvari npr. o disanju, pre i u većem obimu naučite
iz obične knjige o yogi, nego na 10 aikido seminara. I onda shvatite da
se mnoge stvari često nalaze na dohvat ruke, dok ih mi tražimo na drugom
kraju sveta. Izgleda da to mora tako biti. Osim toga to nas uči da smo
svi delići jednog povezanog, živog sistema, ma koliko se osećali nekad
izolovano. Kao i to da odgovore na naša sopstvena pitanja i dileme treba
tražiti na lokalnom nivou, ali da oni imaju smisla tek kroz sagledavanje
na globalnom! Ono što je nekada davno počelo možda u Indiji, pa
preneseno na Tibet, Kinu, Japan ... dolazi do nas danas često u
fragmentima koje je potrebno dugo ponovo sklapati da bi se dobila jedna
celovitija slika o borilačkim veštinama i njihovoj istoriji.
U početku
borilačke veštine su imale za cilj jedino kako preživeti sukob, ali
tokom hiljada godina ljudske istorije, sticana su mnoga znanja i
iskustva koja su se mogla koristiti u različite svrhe, a ne samo u
borbi. Tako beležimo razvoj tehnika vezanih za zdravlje: od prve pomoći
i reanimacionih tehnika, sve do terapeutskih i preventivnih. Sa druge
strane, razvijali su se i pojmovi o fizičkoj kulturi, ali i mentalnoj
higijeni (“u zdravom telu zdrav duh”), kao i o njihovoj međusobnoj
povezanosti i značaju u pravilnom razvoju pojedinaca, a time i čitavih
naroda. Fizički aspekti su se usavršavali do svoje perfekcije, a
vremenom je s pravom uočeno da to nije ono jedino niti najvažnije, jer
ono što pokreće čoveka jesu u suštini ideje, a one nisu materijalne
prirode, tako da su počeli uporedo da se razvijaju i duhovni aspekti i
discipline, kao potpore daljem razvoju, tj. prevazilaženju novih i po
pravilu sve viših standarda kao i fizičkih limita. Zato možemo na kraju
slobodno reći da su borilačke veštine direktno, a još češće indirektno,
uticale na sve značajnije grane ljudske delatnosti od medicine, kulture,
i sporta, pa preko umetnosti i privrede, sve do politike, nauke i
filozofije.
