Majstor Saito
kaže: "Veliki Majstor je bio vrlo oprezan. To se ogledalo u njegovom prirodno
opuštenom načinu hoda i naklonu u sedećem položaju. Smatra se nepristojnim ići
ispred drugog čoveka. Međutim, kada se radi o majstoru borilačkih veština, to
ima i mnogo dublje implikacije - na taj način on se može naći u neprijateljskom
okruženju. Stoga su u majstoru učtivost i poštovanje objedinjeni sa opreznošću".
Veliki Majstor je jednom prilikom prekoreo
svog učenika, (sada majstora aikidoa) Saitoa, zato
što je, dok ga je pratio, išao sa njegove desne strane: "Učenik treba da drži
levu stranu dok hoda sa svojim učiteljem. Ne smeš da blokiraš Majstorovu desnu
ruku u slučaju opasnosti. Majstorova dužnost je da te zaštiti".
Majstor Isojama:
"Majstor nije dozvoljavao nikakav razgovor nakon ulaska u Dojo. "Hajde da
počnemo" i "Hvala" bile su jedine rečenice koje su se mogle čuti. Smeh ili
ispoljavanje bilo kakvih ljudskih emocija bili su uskraćeni učenicima tokom
treninga. Takođe, majstor nam je posredno stavio do znanja da u svetu borilačkih
veština nema nikakvih pitanja. Kad god nismo umeli da izvedemo određenu tehniku,
Veliki Majstor odmah bi se stvorio kraj nas i na licu mesta demonstrirao tehniku
sa rečima: "Samo posmatrajte kako ja to radim". Stoga smo se mi kretali kroz
Dojo pokušavajući da "pohvatamo" tajne neke tehnike. Iako pitanja nisu bila
dozvoljena, učenici su imali velike koristi od Majstorovih ličnih instrukcija
koje je sa puno pažnje svakome od njih davao. Bez obzira na to koliko bi se
ljudi pojavilo na treningu, Majstor je demonstrirao tehnike za svakog ponaosob.
I deca i odrasli imali su isti tretman kod njega".
Učenici su zapamtili i brojne anegdote sa
Majstorom na treninzima. Majstor Fuđieda se
priseća: "Jednom prilikom, radio sam tehniku sa jednim učenikom koji je
pokušavao da je uradi na silu. Majstor ga je zaustavio, obrativši mu se
rečima:"Slušaj prijatelju, nemoj loše da postupaš sa ovim detetom jer on je
građen baš kao i ja".
Majstor Saito:
"Veliki Majstor nikada nije ništa nametao svojim učenicima, ali je dosledno
iznosio svoj stav da i najmanja devijacija čini tehniku neefektnom. Stoga su i
početnici i stariji radili iste osnovne vežbe. To je bilo dobro."
Učenici su morali da budu i veoma
izdržljivi. Saito nastavlja: "Tatami2
je prostiran samo za vreme praznika i to na veoma maloj površini ispred oltara.
U svim ostalim prilikama sedelo se na drvenom podu, što je bilo pravo mučenje.
Posle nedelju dana, ogulila bi se koža na kolenima i nastajale bi žive rane koje
su se lepile za pod. Kada bismo pokušali da ustanemo posle nekog Majstorovog
dugog govora, koža bi se bolno odlepljivala od poda. Ojačanja na kolenima kimona
morala su biti prišivana mnogo puta, pa su nam postala nešto poput jastučića za
sedenje".
"Pod je uz to bio i pun eksera koje smo mi
pre treninga ukucavali drškama drvenih mačeva. Mnogi početnici su se tako
uplašili da su veoma brzo napustili Dojo. Ipak, koliko god da nas je bolelo,
nismo smeli ni da jauknemo. Majstor Nomura dodaje:
"Pošto je bilo izuzetno teško i bolno sedeti nepomično, da bismo olakšali sebi
mi bismo počinjali lagano da se njišemo s jedne strane na drugu. Kao odgovor na
to, od pozadi gde su sedeli stariji, na naše glave sručila bi se kiša pesnica".
Majstor Ohkoši:
"Čekajući na početak treninga sedeli smo u seizi.3
Stariji učenik otišao bi po Majstora. U međuvremenu, mi bismo
čekali, glava pognutih sa rukama koje su dodirivale pod. Međutim, Majstor se
nekad ne bi pojavio pred nama po dvadeset minuta. To je bila sjajna vežba za
strpljenje".
Majstor Fukasaku
priča: "Učenicima nije bilo dozvoljeno da odmaraju kolena pred Majstorom. On je
u svakom trenutku održavao uspravan sedeći položaj. Jednom prilikom, bolela su
ga stopala i bio je nesiguran na nogama. Međutim, čim je počeo da trenira,
snagom svog duha vratio se u formu".
Majstor Isojama:
"Način na koji je Veliki Majstor baratao sa bokenom4
bio je neverovatan. Mač bi zviždao kroz vazduh, a Majstorov uzvik bio je pun
duhovne energije. Efektan sek mačem nikada nije moguć ukoliko i čovekov duh nije
u istom stanju odlučnosti".
Majstor Saito se
nadovezuje: "Aikido bez nadmetanja, duha i snage pretvara se u vrlo osiromašenu
borilačku veštinu. Naravno, u aikidou nema takmičenja u klasičnom smislu reči
ali samo stoga što takva aktivnost nije u skladu sa njegovom suštinom a to
je da je aikido veština u kojoj se pojedinac takmiči sam sa sobom. Svako ko je
čuo Majstorov produhovljen uzvik, trebalo bi da bude u stanju da ovo razume".
Majstor Fuđieda:
"Veliki Majstor bio je veoma posvećen treninzima. Kada iz određenog razloga ne
bi mogao da vodi trening, on bi ga posmatrao stojeći izvan Dojoa. Veoma ga je
zanimalo šta se unutra događa".
Saito navodi još jedan dokaz Majstorove
doslednosti: "Majstor nije želeo da se odmara čak ni kada je bio premoren. Ja
sam jednom uspeo da ga nagovorim da se odmori rekavši - Molim vas preskočite
trening i odmorite se, mi ćemo raditi samo osnovne tehnike. Posle treninga,
otišao sam do njega i rekao mu koje su tehnike tražene. Njegov odgovor je bio -
Znam tačno šta ste radili po batu vaših stopala na tatamiju".
Sugavara:
"Majstor je zaista bio žestokog temperamenta."
Saito:
"Kada bi naišao na neku raskrsnicu, njegovo trenutno raspoloženje odlučivalo je
na koju će stranu da krene. Ako bih mu skrenuo pažnju da je pošao u pogrešnom
smeru, on bi me ljutito prekoreo."
Sugavara:
"Sećam se da Veliki Majstor nikada nije pruđao duga objašnjenja u toku treninga,
več bi samo demonstrirao tehniku uz reči: "Ovako treba."
Ohkoši:
"Iako nije pružao objašnjenja u vezi sa izvođenjem tehnika, Veliki Majstor voleo
je duge govore. Dešavalo se ponekad da trening skrati na dvadeset minuta, dok bi
ostatak vremena utrošio na svoj govor."
Isojama:
"U to vreme bio sam u nižoj srednjoj školi i nisam bio u stanju da razumem sve
što je Majstor govorio. Tek su mi od nedavno postale jasnije stvari o kojima je
govorio."
Saito: "To je stoga što je on uglavnom govorio o duhovnim temama."
Isojama:
"Tokom njegovog govora noge bi mi se umorile od klečanja, a Veliki majstor bi me
baš tada pozvao da mu priđem. Naravno, noge bi me izdale i ja bih se samo
skljokao na pod (smeh)."
Saito:
"Kad god bi Majstor izašao iz Dojo-a, ljudi su mu postavljali pitanja uz molbe
da demonstrira tehnike. Ma koliko da je prostor bio ograničen, on nikada ne bi
bacio svog partnera tako da ga povredi. Uvek je bilo dovoljno mesta za pravilan
ukemi (pad)."
Isojama:
"Kao što se verovatno sećate, Veliki Majstor nam je često naređivao da ga
napadnemo. U rukama je držao drveni mač. Kad bismo zamahnuli mačem iznad glave u
pokušaju da ga napadnemo, vrh njegovog mača već je bio na našem grlu. On bi
rekao:"Ne oklevajte da me napadnete. Neću vam naneti nikakvu povredu pošto ste
mi skoro kao sinovi. " Koliko god da smo se trudili da brzo zamahnemo, vrh
njegovog mača uvek je bio ispred našeg vrata."
Sugavara:
"Da li se u to vreme plaćala mesečna članarina za vežbanje? "
Fukasaku:
"Ne, nije postojalo ništa slično."
Nizuma:
"Umesto novca, mi smo Velikog Majstora snabdevali povrćem koje smo sami
uzgajali."
Sugavara:
"Šta je doprinelo da sistem plaćanja ipak zaživi?"
Saito:
"Učenici su se sastali i odlučili da je potrebno prikupiti sredstva za popravku
polomljenih prozora, pokidanih papirnih zastora i zidova koji su se urušili."
Sugavara:
"Drugim rečima, mesečna članarina bila je namenjena za troškove popravki."
Nabatame: "Ispred oltara stavili smo jednu kantu i u nju bismo ubacivali
priloge kada smo napuštali Dojo."
Išii:
" Nije postojala mogućnost da Majstoru lično damo novac. Da smo to uradili, on
bi najverovatnije rekao: "Ja vas ne podučavam za novac."
Sugavara:
"Gospođice Saito, vi ste veoma odano služili Veliku Damu (supruga Moriheija
Uešibe -prim. prev.). Možete li nam u nekoliko reči opisati njen karakter? "
Gospođica Saito:
"Ona je bila od osoba koje nisu zadovoljne dok ne završe sve planirano za taj
dan, pa makar sedele i do ponoći. Imala sam obavezu da budem uz nju svakodnevno,
365 dana u godini. To mi je onemogućavalo da odem i prespavam u kući svojih
roditelja. Sve o čemu sam razmišljala bila je Velika Dama."
Isojama:
"Oni učenici koje je Velika Dama rado primala imali su duži i srećniji boravak
u Dojo - u. Tako|e, bilo im je lakše i da služe Velikog Majstora."
Sugavara: "Više od pet godina prošlo je od smrti Velikog Majstora i
njegove žene. Želeo bih, na kraju ovog sastanka, da nam svi učenici Velikog
Majstora ukratko izlože svoje predloge vezane za rad u budoćnosti."
Isojama:
"Mislim da bi trebalo da kao tradiciju prenesemo ne toliko verbalne koliko
fizičke poduke Velikog Majstora i u svakodnevnom životu. Takođe verujem da je
naša dužnost da potomstvu predamo aikido u pravilnoj formi. Treba da se uzdržimo
od toga da podučavamo aikido zbog sopstvene dobiti i da ga prilagođavamo ličnoj
podobnosti."
Sugavara:
"Teško je doslovno preneti aikido tehnike, ali još je teže pridržavati se
Majstorovih poduka u svakodnevnom životu."
Saito:
"Nikada ne smemo da zaboravimo Velikog Majstora. Ako izgubimo poštovanje koje
osećamo prema njemu, sve njegove poduke namenjene našem obrazovanju takođe će
pasti u zaborav. Želeo bih još da naglasim da instruktori aikidoa ne treba da
sebe uzdižu u međusobnim razgovorima, već da obrate pažnju na to kako njihovi
učenici vežbaju i da im to bude merilo budućeg rada. Instruktori ne zaslužuju da
budu nazvani dobrim ukoliko ne umeju da svoje učenike učine snažnim i
sposobnim."
Preuzeto iz edicije: 
