|
Pesme japanskih pesnika
nastale u periodu od X do XIX veka
|
More magle.
Nigde ničega-
sem sunca što se diže.
Širo
| |
Lako je napisati pesmu koja će se
dopasti svima; teško je napisati pesmu koja će se dopasti
nekolicini.
Bašo
|
Kako da razmišlljam
o prolaznosti
rose,
kada ću i ja travu
gaziti tako kratko?
Neznana pesnikinja
|
 |
| |
|
Sedim u senci,
i puštam mesečinu
da se razbaškari.
Seibi
|
Jesenji vetar . . .
Koliko planina, koliko reka
u mome srcu!
Kjoši
|
|
|
| |
|
 |
Kraj je godine.
Ovako sâm, zavidim
i onom koga grde.
Isa
|
Nije za mene ni kamelija,
ni šljivin, niti ma koji
beo cvet.
Boja breskvinih latica
ne pita me za grehe.
Akiko
|
Prazna boca,
slep starac,
zimsko nebo.
Kusatao
|
|
|
|
|
Bez tebe je, odista,
premnogo gajeva,
a i preveliki su.
Isa
|
Tako je lepa,
da nadugačko
pričam.
Neznani pesnik
|
|
Na šta je nalik
život?
Na belu brazdu za čunom
što odmiče
u zoru!
Mansei
|
|
|
|
Proleće stiže
sasvim prosto;
svetlo, žućkasto nebo.
(iznad je originalni zapis!)
Isa
|
|
|
Penje se uz stubište,
i spotače se
o svoju jarost.
Neznani pesnik
|
Dve naložnice,
lepe
kao oštri noževi.
Neznani pesnik
|
|
Mene radi,
ne pali još svetiljku,
ove prolećne večeri.
Giodan
|
preneto iz "Antologije japanske poezije", Dragoslava Andrića
|
