|
 Učitelji
i učenici
Poslednjih meseci, izgleda da je reč
i o godinama, postala su aktuelna pitanja
odnosa senseia i učenika. Potreba za ovim člankom je zapravo
priznavanje sopstvene greške – ovo je problem koji nikada nije
smeo biti smatran manje važnim.
Voleo bih da u ovom
kratkom eseju svi pronađu jedni druge - sebe neće pronaći
sigurno! Tekst je namenjen samo jednima, drugi će nam
poslužiti samo kao ilustracija onoga šta nije ispravno. Ko su
prvi a ko su drugi, svako će reći, bar je jednostavno: „Mi smo
oni dobri, a ovi drugi su oni koji ništa ne valjaju!“
Pored univerzalnih
vrednosti zbog koga ga svi vežbamo, aikido je ponajpre japanska
borilačka veština. To je sasvim jasno, svi će se složiti: nose
se kimona i hakame na treningu, vežba se na tatamiju, naziv
veštine je na japanskom, a i osnivač veštine je od oba roditelja
100% Japanac! Verovatno bi se slična definicija mogla dati i
folklornom društvu koje neguje plesove i igre iz Japana. Ali aikido
klub nije ipak folklorna grupa, zar ne?
Više od 700 godina
samuraji su imali presudnu ulogu u formiranju istorije Japana.
Reč samuraj je nastala od glagola saburau (samurau) što znači
čuvati nekoga. U okviru ovoga sajta možete naći na desetine
tekstova posvećenih ovoj ili sličnim temama, o aikidou i o
borilačkoj ideji iz vremena samuraja utkanoj u njega. Nije
postojala antagonistička energija između gospodara i samuraja –
gospodar je bio vlasnik života
samuraja, i slično nekim našim srednjovekovnim verovanjima i
težnjama, život nije ni bio najdragocenije što je samuraj
posedovao - čast se smatrala mnogo važnijom. U nekom drastičnom
slučaju samuraj je mogao da traži i da više ne bude samuraj,
bedna i odluka vredna prezira ali po današnjim merilima – vrlo
praktična. Mač u trnje, motiku na rame, pa na njivu, nema
harakirija i sličnih “neprijatnosti” iz samurajskog života!
Suprotno samurajima, ronini su bili samuraji kojima je čast da
služe oduzeta ili su je oni sami odbacili. Njih bi verovatno
danas mogli opisati kao „samostalne privatnike koji su se eto
snašli, brate.“
U našem
vremenu, par stotina godina od tada, nema gospodara i samuraja
ali ima budoa, borilačkog puta i duha bushidoa, puta ratnika.
Veštine koje su služile u ratu danas treba da služe u miru.
Aikido zajednice funkcionišu
po pravilima modernog društva ali se odnosi i dalje zasnivaju na
tradicionalnom i jedino mogućem odnosu između senseia (učitelja)
i učenika. Sve aikidoke imaju odgovornost da podučavaju svoje
kohaie (mlađe učenike) ali odnos između kohaia i sempaia (mlađeg
i strijeg) učenika nema ničeg zajedničkog sa odnosom između
učenika i senseia. “Dužnost senseia je da
učenike vodi putem kojim je sam prošao. Učenici mu daju od sebe
najvredniji svoj deo – svoje bezrezevno poverenje. Dužnost
senseia je da učenicima da mnogo više od samog znanja, mora da
ih podseti na iskrenost, prijateljstvo i na istinsku smelost
koju zahteva aikido. Na kraju, dužnost senseija je da učenike
izvede u duhu Uešibine zamisli na put aikia - put ljubavi lišen
sukoba bilo koje vrste“.[1]
U skladu s ovim, ne možete imati više senseija (učitelja)
istovremeno! Morate se kao učenici, nevezano dali ste dan ili
kyu pojas, odlućiti! Na senseiju je da li će da vas prihvati
kao učenike i ništa ga ne obavezuje da to i učini ako misli da
vi to ne zavređujete! Ovo je krajnje ponižavajuća pozicija za
gorde i neiskrene, ali ujedno i beskrajno prijatna pozicija za
posvećene učenike. Pogledajte:
Vaš učitelj - vaš izbor,
tekst
Endo
senseia 8.dan.
Tokom mnogih godina smo u
našim klubovima imali “učenike“
i majstora Saita i Tade seseija iako
oni pomenute majstore, a ni majstori njih, nikad u životu videli nisu. Virtuelni “učitelji“
morali su biti obavezno stranci, poželjno je bilo da je to
naravno japanac, ali ako nema japanaca može i Italijan, Englez,
Mađar, crnac, Yoda ili šta se već nađe samo da nije iz našeg
sela! Ako bi nekog od pomenutih videli uživo ili dodirnuli bar
jednom – ljubav bi postojala bezrezervna i večna - do sledeće
slične ljubavi, naravno! Ovo neodoljivo podseća na pubertetske
ljubavi devojčica prema rock zvezdama ili poznatim glumcima, ali
i na divnu priču iz filma "Borat"
gde se glavni junak nesrećno zaljubljuje u Pamelu Anderson.
Palanačka i malograđanska
želja da se ovim izađe iz marginalnosti i prosečnosti zapravo
dovodi do apsurda celu ideju vežbanja veštine. Odnosi u aikidou
su uvek uzajamni bilo da se tiču odnosa između učenika ili
odnosa sensei – učenik. Rivalitet je uvek izraz frustiranosti, a
ona za posledicu ima agresiju ili autoagresiju pa takvi oćelave
ili smršaju od baksuzluka i ostanu sami doveka!
Ustvari, često se zaboravlja
da je put aikidoa put bosih ljudi u znojavim kimonima i da je
vežbanje jedini način za lično usavršavanje. Ne možeš vežbati sa
osobom koja nije fizički prisutna kraj tebe. Nađite, prema tome
srodne duše, aikido klubova ima kao nikada do sad, i na trening!
Bitno je uvek imati na umu da je, suprotno od navika koje nas
okružuju, bitan jedino put (do) a nikada cilj. Cilj (pojas ili
da postaneš odmah gazda) koji ne bira sredstva i slične
mudrolije nisu iz aikido priče. Pogledajte:
Razmišljanja o danovima i do-u (Tao-u),
Kako ćete naći senseia ako
ste ga izgubili ili ga nikad niste imali – to je već mnogo teži
problem. Možda da postanenete ronin ili da mač zamenite motikom?
Na posletku, kako od učenika
postati učitelj je tajna koja se godinama prenosi upravo od
senseija ka onim prvim učenicima. Pošto će ovaj tekst,
siguran sam, čitati i
oni drugi – o tome neće biti ni reči ovde :)
|
