Esej - Džons sensei, 2005.

Gordon Džons

Od momenta kada se rodimo, mi učimo ugledajući se na druge, ali kako bivamo stariji svako počinje da uči na svoj specifičan način. Mi asimilujemo informacije kroz tri različita čula, kroz verbalnu instrukciju, kroz vizualan primer i kroz fizički osećaj - jednostavno: osećajući, gledajući i slušajući. Kao aikido instruktori, moramo biti svesni da različite kombinacije ova tri alata mogu biti iskorišćene pri pomoći studentima da napreduju. Isto tako, svi mi prenosimo znanje sa različitim naglašavanjem nekih od ovih oblika komunikacija: neki tihi instruktori uče samo pokazujući a neki pričaju i “udave”. Nevezano koji oblik komunikacije da koristimo pri prenošenju znanja, ne moze biti zamene za fizički oblik vežbanja aikidoa i stalno ponavljanje.

Poslednjih godina, imali smo sreću da nas je podučavalo nekoliko Šihana tokom UKA letnjih škola, i dok je poučavanje bilo odlično, verbalne instrukcije za mene nisu doprinosile mom iskustvu. Često sam skoro zanemarivao prevod i unosio se u duh onoga što je bilo pokazivano. Tokom poslednje decenije imali smo priliku da proučavamo seminare instruktora uz pomoć audio vizuelne tehnologije. Međutim, podsećanje na to šta je pokazivano je sve što može da se dobije iz toga, aikido ne može biti naučen iz kniga ili videa, to je kao gledanje u izlog, dobijanje informacija iz samo jedne perspektive. Jedini pravi način da se nauči aikido je da se dodirne, oseti, iskusi duh i energija tehnike dok smo tori ili uke. Verujem da napredak može da se postigne podjednako kroz razumevanje i razvoj uloge i torija i ukea . Tokom mnogih godina zapisivao sam u knjižicu utiske sa seminara Chiba Senseia, ali ono što nije moglo da se zapiše je osećaj energije, elektriciteta i duha. Ako bih gledao video snimke sa tih seminara ja bih dobio samo mali deo tog iskustva.

Postoje filmovi o “starim dobrim vremenima” koji ilustruju kako se aikido razvijao i kako je sazreo. Samo nekolicina je prošla put od šepuravih ega, skrckanih zglobova, krvavih noseva, krutih ruku i jakih ramena do zrele, sofisticirane, fleksibilne veštine koja nagrađuje kao što je i neuhvatljiva.

Najosnovniji principi koje možemo da naučimo od japanskih učitelja su relaksiranost, kontakt i odgovor, energija koja dolazi od fleksibilnih, relaksiranih i dinamičnih tela, i kao posledica toga uke biva izvan ravnoteze. Fokus je na završetku tehnike, gde je pad partnera neminovan, ali to nije i osnovni cilj. Ovo ne vezivanje odvaja pravog majstora.

Ako usvojimo suprotan stav i damo rezultatu tehnike veći prioritet nego pokretu tela, tada aikido postaje nefunkcionalan i površan, ukočenost i nefleksibilnost postaju očigledni.

Jednostavno pitanje bi bilo: Da li je bacanje partnera na pod važnije nego kako je on dospeo tamo?

Posmatrajte dobro igrača golfa ili tenisa: celo telo mu je fleksibilno, bez tenzija u ramenima, sva energija dolazi iz jedinstva tela i posledica ovog pokreta je kretanje loptice. Početnik će jednostavno da udari loptu koristeći snagu ramena i lopta neće daleko stići. Tako i kada vežbate, pitajte se: “Da li ja udaram loptu? Da li je rezultat važniji od metoda?”

Predstava pravog aikidoa može da se protegne kroz bezdan različitih interpretacija, između borilčke i apstraktne, ali šta može da se shvati kao borilačko? Brutalna sila, sukob, povede, uradi ili umri? Nikako, Doshu tvrdi u njegovoj knjizi “Duh aikidoa”: "Aikido je izbegavanje trikova, obmane i brutalne sile da se pobedi protivnik”.

Oni koji su imali sreću da budu ukei Doshou, Tamuri, Endou, Chibi, Yamadi, Shibati, Masudi ili Kobayashiju će potvrditi da postoji borilački aspekt u njihovim tehnikama. Bez znaka napetosti, ukočenosti ili brutalne sile. Kako onda možemo da definišemo šta je apstraktni aikido?

UKEMI

Ukemi nije samo kotrljanje, to je odgovor na tehniku, ostati uz torija, apsorbujući energiju tehnike kroz stav i fleksibilnost dok se ravnoteža nevoljno i nepovratno ne izgubi, i tek onda se pad izvrši - ne kao predaja već kao izlaz iz nepovoljne situacije. Ovo ne treba da se shvati kao odmaganje i otpor koji će da dovede do sukoba i koji će proizvesti suzbijanje tehnike nego pre kao njeno razvijanja. Aktivan i dinamičan odgovor na ukeovu tehniku će dovesti do razvoja torijevih tehničkih sposobnosti, to mora da se desi inače će uke da ostane ravnodušan prema celom doživljaju tehnike. Apstraktni aikido zavisi od predodređenih odgovora, koji će da dovedu da uke odleti, kreirajući celu situaciju u kojoj uke može da odluči da li da padne ili ne.

Tako da između ove dve krajnosti, svako od nas nalazi svoj aikido kojem teži, ali koji nikad ne dostigne, trudi se ali nikad ne bude zadovoljan sa sobom. Aikido je veština koja se stalno menja, skoro kao živo biće koje raste i sazreva. Kao i kod drugih majstora, moj aikido nema sličnosti sa onim što sam radio pre 10 godina. Osnovna predstava o ikkyo-u se nije promenila, ali se promenilo razumevanje kako i zašto se ikkyo radi? Sa ovim, shvatam kako malo znam i koliko toga treba da bi se išlo napred.

Možda ću posle još 34 godine vežbanja moći da stavim ruku na srce i da kažem: “Ja radim aikido”.

štampano u UKA Newsletter, izdanje mart/april 2004.

prevod sa engleskog: Mire Zloh