|
Pokušajte iskreno da odgovorite na sledeća pitanja. Ne brinite,
ovo nije klasičan psiho test na čijem kraju zbrajanjem poena
dobijate kratak “izveštaj” o tome koji ste tip ličnosti. Ovo
nije čak ni test. Shvatite ga kao jedan informativni upitnik,
ali umesto ispitivača sami sebi postavljate pitanja i dajete
odgovore na njih. Dakle, nije vam potrebno nikakvo predznanje
(kao što sam već rekla ne ocenjuje se a i anoniman je), već samo
iskrenost i malo vašeg vremena. Da vas ne bih više držala u
neizvesnosti, pošto su neki od vas možda već malo nestrpljivi,
prelazim na pitanja.
1. Da li na početku i kraju svakog aikido treninga mirno sedite u
seizi, dok vam je um oslobodjen svih misli i osećanja?
a)
DA b) NE
2. Da li posvećujete potpunu pažnju izvođenju pokreta u vežbama
razgibavanja na početku treninga?
a) DA b) NE
3. Da li pažljivo slušate i gledate ono što majstor pokazuje tokom
treninga?
a) DA b) NE
4. Da li kada vam majstor priđe tokom treninga i ukaže na neku
pogrešku u vašem izvođenju tehnike vi:
a) kažete znam ili malopre sam tako uradio/la;
b) ćutite i pažljivo
slušate majstorova uputstva za pravilno izvođenje tehnike.
5. Da li vam tokom treninga misli ostaju usredsređene samo na
aikido?
a)
DA b) NE
6. Da li poštujete partnere sa kojima radite i trudite se koliko god
možete da im ukirate kako treba?
a) DA b) NE
7. Da li imate strpljenja u vežbanju sa početnicima?
a) DA b) NE
8. Da li se brzo iznervirate ukoliko niste u stanju pravilno da
izvedete pokazanu tehniku?
a)
DA b) NE
9. Da li imate utisak da ne napredujete onoliko brzo koliko ste
očekivali?
a)
DA b) NE
10. Da li vas je odgovaranje na ova pitanja zamorilo ili nateralo da
izgubite strpljenje?
a)
DA b) NE
Eto, kao što sam obećala, nije bilo teško. Pretpostavljam da
ste svi već na početku shvatili svrhu ovih pitanja. Takođe verujem
da su mnogi od vas sebi već postavljali većinu njih, a sigurno i
mnoga druga. Sva ona imaju u svojoj osnovi jedan zajednički
imenitelj - strpljenje. Moram vam priznati da bih ja na početku svog
treniranja aikidoa pre nešto više od tri godine na većinu pitanja
odgovorila sa ne (i na poneka sa da). Moj veliki problem je bio, a
delom i sada jeste, strpljenje. Možda će se još neki od vas
prepoznati u ovome. Zbog tako univerzalnog značaja ovog pojma,
smatram da ga treba zajedno sa koncentracijom uvrstiti među one već
dobro poznate i mnogo puta ponavljane osnovne aikido principe.
Naravno, kada sam rekla da je strpljenje univerzalna kategorija,
podrazumevala sam njegovu primenu u svakodnevnom životu. U prilog
ovoj tvrdnji koju sam upravo iznela, kao i predlogu da strpljenje i
koncentraciju prihvatite kao dva dodatna aikido (i životna, jer i
aikido je život) principa, potražiću oslonac u zen budizmu.
Zen se u svojoj praksi u velikoj meri oslanja na meditaciju
(za-zen: meditacija u sedećem stavu, prim.
aut.). Dugotrajno upražnjavanje za-zena pored dostizanja
većeg stepena strpljenja dodatno snaži i duh. Međutim, ako je
pogrešno usmerena, ovi efekti će u velikoj meri izostati.
“Iako bi se moglo pretpostaviti da je vežba zena sredstvo koje vodi
cilju buđenja (prosvetljenju: japanski
satori; prim.aut.), to nije slučaj; jer, vežba zena nije
prava vežba sve dok na umu drži cilj, a kada nema cilj, to je
buđenje - besciljni, samodovoljni život “večnog sada”. Vežbati sa
ciljem na umu, znači jednim okom posmatrati vežbu, a drugim cilj a
to dovodi do odsustva koncentracije, nedostatka iskrenosti. Da
kažemo to na drugačiji način: čovek ne vežba da bi postao Buda; on
to čini jer je već Buda od samog početka a ovo “pravo shvatanje”
početna je tačka života zena.”
[1]
Ili, jednostavnije: “Ako šetaš, samo šetaj, ako
sediš, samo sedi. Ali se, pre svega, nemoj kolebati.” (Jun-men)
[2]
“Premda Zapad ima sopstvenu misaonu tradiciju u katoličkoj crkvi,
život “sedenja i posmatranja” izgubio je privlačnost, jer nijedna
religija koja ne poboljšava svet nema vrednosti; a teško je
zamisliti kako se svet može poboljšati mirovanjem. Ipak, trebalo bi
da bude jasno da delanje bez mudrosti, bez jasne svesti o svetu
kakav je zapravo, nikada ne može bilo šta da popravi. Osim toga, kao
što se mutna voda najbolje izbistri tako što se stavi da miruje,
moglo bi se dokazati da oni koji mirno sede i ne rade ništa, daju
najveći doprinos jednom uzburkanom svetu.”
Iz svega rečenog sledi: ne možete napredovati u bilo čemu ako dobro
ne poznajete sebe i svet oko sebe. A da biste to postigli (što je
jedan od najtežih poduhvata, rekla bih čak celoživotni jer sa
prestankom učenja okončava se i čovekov život morate prethodno
naučiti da učite - strpljivo i polako. Ili, da parafraziram reči
džedaja i učitelja Jode iz ciklusa fimova o Zvezdanim ratovima: “Ne
treba stalno gledati u budućnost, na horizont. Neka vam um uvek bude
tamo gde i vi. Ovde i sada.”
[1]
Put zena, Alan W.Watts. NIRO, Knjizevne novine, Beograd 1982.
[2]. Ibid.
Tamara Drljević
(3.januar 20004.)
|
