Šta je aikido? Za
različite ljude on ima različita značenja. Čitamo i čujemo mnoga
objašnjenja. Učitelji skoro nikada ne vide svoje učenike onakvima
kakvi zaista jesu, bilo kad vežbaju ili uče, ili kad nisu na
strunjačama. Šta za mene znači aikido? Prijatelje i voljene osobe,
moju porodicu, i ono što smo stvorili.
Šta mislim o budućnosti
aikidoa? Video sam u prošosti mnogo rastanaka. Bio sam svedok odnosa
izmedju prijatelja, učenika i učitelja, i lomova u udruženjima.
Video sam mnoge promene u životima nekih studenata. Rasparčavanje,
ljubomora – i, iako večito tragamo za odgovorom zašto,
ponekad je vrlo teško to razumeti. Radi li se tu o našem učenju,
našem primeru, ili je naš sopstveni karakter u pitanju? Na svojim
putovanjima naiđem ponekad na neslaganje i probleme kada su mudri
ljudi motivisani ličnim interesima. To nije ono što mi pokušavamo da
prenesemo. Pitao sam se da li je to zaista aikido, sa ljubavlju i
harmonijom.
Stvaramo samodisciplinu
na mnogo načina. Moramo se zapitati šta smatramo vrednim – principe,
porodicu, sopstveni razvoj, dođo, organizaciju, zemlju – nešto od
ovoga ili sve. Potrebno je da gradimo i naporno radimo kako bismo
prevazišli stvari koje remete naše razumevanje. Moramo izgraditi
jaka udruženja sa aikidokama – bilo kog stepena – koji će sebe
disciplinovati. Moramo se zapitati da li radimo dovoljno na
sopstvenom razvoju, dovoljno za naš dođo i organizaciju i, iznad
svega, pomažemo li u uspostavljanju prijateljstava i razumemo li
druge. Moramo se truditi i stvoriti bolje okruženje za sve, bilo da
su aikidoke ili ne. To je najveća disciplina – nastojanje da
svakodnevni život učinimo istim onakvim kakav je u dođou. Drugim
rečima, da naš svet učinimo dođom.
Osećam da je jedino
aikido zajednički imenilac za svaku vrstu fizičke aktivnosti,
individualne ili grupne. Kada ljudi obuku gi i uđu u dođo, postaju
isti, bez obzira na boju kože, veroispovest, religiju, pol ili bilo
koji položaj koji u životu imaju. Oni ne samo da postaju studenti
aikidoa (i O Senseija), već započinju i samoizučavanje, i na
telesnom i na duhovnom planu. Gledam studente kako se penju uz svoju
planinu, korak po korak. Nekada sa radošću i poletom, nekada sa
tugom – ne razumevajući u potpunosti šta se od njih traži.
Kao učitelji, mi bi
trebalo da u dođou (o kome se često govori kao o dvorani s
religioznom namenom) pokušamo da izgradimo atmosferu stalnog
poverenja i predusretljivosti. Ovo osećam kao veoma važno – sensei
mora imati autoritet uvek – zbog znanja koje širi i primera koji
pruža (i na strunjačama i van njih). Ovaj zadatak je težak iz
različitih razloga. Iz sopstvenog iskustva znam da je nemoguće uvek
sve raditi dobro, već možete raditi samo ono što u tom trenutku
smatrate ispravnim.
Graditi na poverenju –
znači nekada preći preko stvari za koje osećate da ih treba
ispraviti, bez izvinjenja ili dominacije. Lično, nikada nisam bio
zadovoljan svojim naporima kada bi me moj sensei gledao kako
podučavam ili vežbam, niti sam osećao da sam dovoljno ispunio
standarde kada sam dobijao zvanja. Medjutim, ovo poverenje je
učinilo da radim više i posvetim se cilju, da se trudim i da steknem
unutrašnji mir koga sam bio dostojan. Moja ljubav prema aikidou i
moji prijatelji sa tatamija bili su uz mene u tim, ponekad brigom
ispunjenim vremenima.
Na početku ovog članka
rekao sam da aikido ima različita značenja za različite ljude.
Osećam da poverenjem i razumevanjem studenti u trenutku mogu da
savladaju disciplinu uspona i padova i da uživaju u njoj. Ne samo u
vežbanju aikidoa, već i u svakodnevnom životu, shvatajući da
kvalitet njihovog života zavisi od samo jedne osobe na svetu – njih
samih.
Da zaključim – izraziti
rečima šta aikido znači za različite učenike veoma je teško. Da li
bih drugačije gledao na stvari da sam postao pravi profesionalac
(uvek sam mislio da sam bio lukavi biznismen) ili je bolje ovako
kako sam vežbao, pokazujući posvećenost klubu i
saradnicima-studentima? Mogu samo da zaključim da sam svih ovih
godina vežbao nastojeći da se uskladim sa porodicom, religijom i
prijateljima, pretvarajući svoju posvećenost u način života.
Nadam se da će neki
studenti naći unutršanji mir čitajući ovaj članak, iako nisam čovek
od pera; uvidevši da su neki članci o aikidou vrlo teški za
razumevanje (posebno oni posvećeni duhovnoj strani veštine), nadam
se da će ovaj tekst pomoći u nalaženju radosti i zadovoljstva, koje
sam ja našao u svom vežbanju. Zadovoljstvo u aikidou, kao i u
životu, dolazi iz osnove – bez osvete, bez mržnje, bez ljubomore, iz
slušanja, gledanja, postignuća i omaški – ne iz kopiranja svega od
naših kolega sa strunjača. Način života nekih majstora je pre
dostojan izbegavanja nego divljenja. Pomoći studentima da poboljšaju
kvalitet svog života kroz trening jeste, verujem, krajnji cilj.
Da bi aikido sledio i
ostvario vrednosti o kojima smo pisali i pričali – osnovne tehnike
se moraju uskladiti sa osnovama življenja. U svetu kakvom danas
živimo, sa tako jakim akcentom na posedovanju materijalnih stvari,
zaista je retko naići na ljude koji mogu da stave ruku na srce i
kažu da imaju pravog prijatelja. Način na koji se ja trudim da
vežbam i podučavam aikido dozvolio mi je da to kažem mnogo puta.
Izvor:
Ren Shin Kan Martial Arts Centre
Preveo s engleskog: Branimir Putnik
