Zenovsko iskustvo se vrlo brzo počelo "prevoditi"  na najrazličitije oblasti života, pogotovo što su se principi i metodi koje je zen razvijao pokazali izuzetno dejstveni. Jedni od prvih koji su, gonjeni svojim potrebama, zakucali na vratnice zenovskih manastira bili su samuraji. Ratnike koji su imali samo svoj mač - onaj što se u boju drži obema šakama, budući da samuraj, po pravilu, ne nosi štit - privuklo je učenje koje je uzdizalo spontanu mudrost savršeno uvežbanog tela. Učeći da je život - bez posrednika - samo u pravom i pravovremenom delovanju, dok razmišljanje može da znači i smrt - zen ipak nije nastojao da svest pretvori u prosti okidač impulsivnog čina, koliko je učio kako da se izbegne blokiranje akcije mišlju, kako da se misao učini toliko opuštenom da se sa činom potpuno podudari u vremenu i prostoru, da postane, moglo bi se reći tek pretpostavljeni centar misaono-akcione gravitacije, tačka apsolutnog mirovanja u središtu uskovitlanih poriva. Takvo uvežbavanje ubojne preciznosti, koje ne proističe iz znanja, nego iz intuitivne primene savršenog pokreta, izvanredno je odgovaralo siromašnom ratniku, koji je maču, svom jedinom imetku, pripisivao duhovna svojstva sa kojima su njegova sopstvena imala da se stope. Iz tog odnosa nadahnutog zenom izrasta bušido, doslovno "put viteške vrline", Tao ratnika, njegov borbeni i moralni kodeks - u stvari, direktna primena zena na ratničku veštinu.

Postojao je još jedan, možda najznačajniji faktor koji je posebno doprineo da zen bude prihvatljiv za one čiji je život već duboko bio prožet šintoizmom. Glavni obred šintoizma je harai - "čišćenje". Najobičniji, simbol ovog obreda je posetilac koji ispira usta i pere ruke u posudi s vodom pre ulaska u unutrašnjost svetilišta, bez obzira na to da li je to Ise ili neko skromno zdanje, negde usred pirinčanih polja. Svaka vrsta "čišćenja", od najjednostavnijeg do najuzvišenijeg, smišijena je da u japanskom ratniku stvori ili, tačnije, da ponovo stvori "jasno, čisto srce". U šintoizmu uopšte ne postoji koncept prvobitnog greha. U hrišćanskim raspravama o moralu sasvim je uobičajeno govoriti o grehu kao o prirodnoj zameni vrline. Ovaj pluralitet ne postoji u šintoizmu gde ono što mi nazivamo grehom, postoji više u prirodi nekog spoljnog elementa, neke zablude, koja ne utiče na pravu osobu.

Bitni deo upražnavanja zena bio je usmeren na oslobađanje čovekovog "pravog karaktera", honsho. Ovo nije bio toliko proces izgradnje koliko skidanja, odbacivanja svih spoljnjih elemenata, sve dok se ne postigne stanje mu, odnosno "praznine", "čistote, “nepostojanja”. To je vrlo blisko, možda ne identično s nejasnom praksom meditacije, poznate šintoizmu.

Kod samuraja, šintoizam je obezbedio naslednu sredinu, konfučijanizam dao etički kodeks, a zen formirao njihovo ponašanje u miru i u ratu. Ovo specifično japansko trojstvo nikada nije bilo simetrično. Razlika se uvek stvarala zahvaljujući modi, istorijskim periodima, lokalnim tradicijama i ćudljivosti pojedinaca.

Izrada i rukovanje ratničkim mačem tačno ilustruju snagu tog trojstva. lzrada sečiva je bio postupak religiozan i svečan. Vlasnik kovačnice upražnjavao je čisćenje svakog dana ritualnom svetom vodom. On i njegovi pomoćnici zagrevali su i kovali sečivo, izdvojeni od sveta, sve dok ga ne bi završili, a to je bio posao koji je mogao potrajati nekoliko nedelja. Od početka do kraja, ovaj proces je tekao po zakonima šintoizma. Onog momenta kada bi došao u ruke samuraja, cilj mača je bio da nastavi službu koju duguje svom zakonitom gospodaru. I tako je konfučijanistički etički kodeks podržavao obavezu odanosti gospodaru. Mač ne bi trebalo izdvajati iz ovog konteksta. Ali kada se jedanput izvuče iz korica, njime treba rukovati u duhu zena, sigurnog i najačeg vođe u njegovom efikasnom korišćenju.