Ne može postojati put koji bi vodio do mističnog iskustva - misterioznog, nedokučivog i neizrecivog kakvo ono samo po sebi jeste. Ono je dostižno svakome sa dobrom voljom, samo kad se napregne, onoliko koliko mu je udeljeno sudbinom. Otuda postoji izvesna praktičnost u zenu koja uliva poverenje. Zbog toga ne iznenađuje da iz istog razloga zbog koga put mora biti šematski i tematski podeljen u pojedinačne korake - učenje ovih koraka treba da bude dovedeno u rutinu izvesne redovnosti. U zenu postoji rigorozni trening koji pojedinca pogađa kao krajnja bezdušnost. Sve mora da se odvija sa preciznošću satnog mehanizma.

Uznemirujuće je za Evropljanina - ali ne i za Istočnjaka - da mu se učini kako učitelji ne obraćaju pažnju na lične osobenosti svojih učenika. Oni ne dopuštaju posebne oblike razvoja i individualna diferenciranja kao posledice ovog razvoja; oni ih potiskuju, osuđuju kao sramotne, i izrezuju sve prema istom uzorku.

Da bi se ovo moglo razumeti, od male je pomoći naprosto kazati da je Istok bezličan. Jer, upravo suprotno, učitelji veoma dobro znaju da postoje duboko usađene razlike u pojedincima, ali oni, takođe, i precizno znaju - i ovde se ponovo razlikuju od Evropljana - gde se u carstvu misticizma ovim razlikama može dopustiti ukazivanje, gde one mogu biti ne samo tolerisane već i odista opravdane. Na putu koji vodi do mističkog iskustva od suštinskog je značaja negirati sve individualno, obesnažiti ga do krajnjih granica, tako da je pojedinac u potpunosti ,,ispražnjen" čak i od najličnijih svojstava. Iz ovog razloga je u krajnjoj meri diskutabilno da li osobenosti kojima smo po prirodi obdareni uopšte i poseduju ikakvu ,,ličnu" vrednost. Učitelji ovo poriču - i meni se čini, s punim pravom. Sve nastranosti i darovi karaktera, na koje smo toliko ponosni, možda su, nakon svega, zapravo bezlični.

Učitelji uspevaju da vode svoje učenike kroz ovu naizgled bezdušnu disciplinu zahvaljujući svom zapanjujućem psihološkom iskustvu, budući da su i oni sami putovali istom stazom; štaviše, oni na raspolaganju imaju vekovima sticano iskustvo. Tako ovi učitelji mogu da učine najčudesnije stvari, one koje se ponekad graniče sa neverovatnim. Učenik koji sumnja u učiteljevu sposobnost pronicanja u svaki kutak njegove duše, ubrzo nauči da je sav njegov otpor, bilo svestan ili instinktivan, uzaludan. Prirodno, Istočnjak se retko nalazi u ovakvom položaju. U krvi mu je neograničeno poštovanje prema Učitelju; ono je deo njegove tradicije. Jer, Učitelj mu od sebe daruje ono najbolje, što će i za učenika biti najbolje - njegovo najbolje u duhovnom smislu. Ovo davanje se pre svega sastoji u intelektualnim stvarima koje mogu biti odvojene od njihovog izvornog davaoca, ostavljajući ga zaboravljenim, ali u bogatstvu duhovne moći koju samo onaj ko je istu iskusio može posedovati, i koja - logično - nije njegova vlastita.

Ako učenik ikada dosegne mistička iskustva, on će za njih dugovati isključivo svome Učitelju. Jer je za ovoga sudbina njegovog učenika važna jednako kao njegova vlastita; on je spreman da žrtvuje sebe u izvođenju vlastite dužnosti. I nadasve - a ovo mora biti posebno naglašeno - on uvek ima vremena za svoje učenike.

Kao ishod, odnos učenika prema Učitelju je onaj apsolutnog poverenja i bespogovornog poštovanja. Učitelj, sa svoje strane, prihvata ovu zahvalnost, poštovanje i ljubav kao nešto što nije dug prema njemu lično, budući da njegova moć ne ishodi iz njega samog i onog što je, kroz njegove vlastite napore, on od sebe učinio, već iz istinskog jedinstva. Dosledno tome, on u zahvalnosti ne vidi razlog ni za kakvo samozadovoljstvo. Ali, on ne zabranjuje učenikovu privrženost; on je prihvata kao neizbežnu sve dotle dok je učenik zavisan od njegovog duhovnog vođstva i dok još nije sebe samog usredištio. A jednom kada ovo središte bude pronađeno, odnos više neće biti onaj vere i poverenja, već poznanja.
 

Sve što Učitelj zatraži učenik će učiniti - i to ne sa razmetljivom prilježnošću religioznog karijeriste (svi takvi bivaju brzo izbačeni iz škole), već iz unutarnjeg poriva posvećivanja. Ovo se može videti iz načina na koji učenici među sobom govore o Učitelju - s nekom vrstom sakralnog strahopoštovanja. Za njih je on uzor i prototip, i čak ni njihove prekomerno ,,izoštrene" i ,,razlikujuće" oči ne mogu u njemu otkriti nikakvu grešku, iako su neprestano u njegovom prisustvu. U suprotnom, usledio bi potpuni krah, jer bi se čitav njihov svet odjednom srušio. A Učitelj, kada bi bio svestan makar i najmanje nesavršenosti u sebi samom, dobrovoljno bi napustio svoju visoku službu i prepustio vođstvo drugima. Jer, na dugom i samoodričućem putu zena ima tako mnogo nezgoda, razočaranja i neuspeha da ako učenici ne bi mogli položiti slepo poverenje u Učitelja, i naći ovo poverenje opravdanim za sva vremena, oni ne bi bili u stanju da ostanu na ispravnom kursu. Tek ih, i isključivo, ova vera održava; ne ubeđenje da će dostići cilj, već da ih Učitelj vodi u pravom smeru - onoliko daleko koliko im je sudbina da idu. I ako bi trebalo da odustanu pre postizanja cilja, oni znaju da je ne manje od čitavog života vredelo to što su, makar i toliko, koračali ispravnim putem. Ono što ih održava u kretanju nije neposredna vera u krajnje postignuće cilja, jer je on dalek i još uvek bez učinka, već pronalaženje dejstva kroz Učitelja, pa je, otuda, vera u Učitelja, indirektno, i vera u sam cilj.

Šematizovanost puta, mehanizovanje nastave, odnos učenika i Učitelja - sve nam ovo pomaže da razumemo zašto, od samog početka, postoje "škole" misticizma na Dalekom istoku; i zašto ni put, ni doživljaj Istine, niti život posvećenika, nisu ostavljeni slučaju, već su predmet sistematičnog vežbanja i primanja uticaja. Nikada nisu postojale škole misticizma u ovom smislu na Zapadu, pa čak ni probni eksperimenti. Očekivalo se da učitelj mistik snažno provali iz neba, blješteći neko vreme poput meteora, i da zatim ponovo iščezne. Svaki zapis koji bi on ostavio iza sebe bio bi neko vreme mnogo čitan i poštovan, utičući na malu i posvećenu zajednicu. Ali, na duge staze, sve na šta se on morao oslanjati bilo je izvorno nadahnuće; svako je od njega uzimao ono što mu je odgovaralo, i napokon bi se zajednica podelila u frakcije oko tumačenja njegovih reči. Zapadnjačka mistika može zapaliti ljudska srca, ali ona ne nastavljaju da gore, stoga što nisu poslana na put koji, iz ličnog iskustva, obezbeđuje dovoljno goriva za plamen koji se nikada neće ugasiti.

U onome što sledi pokušaću da opišem školovanje i preobražaj onih koji su kročili na ovaj put u Japanu, u zen budističkim manastirima.

Međutim, prvo bih izneo izvesno opštije zapažanje. Svako ko je imao tu sreću da provede više godina u bliskoj vezi sa japanskim zen budistima, ne može se odreći posmatranja čak i najtričavijih pojedinosti njihovog svakodnevnog života, kao da bi na taj način bilo mogućno rešiti zagonetku koju predstavljaju. On gotovo sa zaprepašćenjem, postaje svestan da opšti sa ljudima potpuno drugačijeg kalupa od ubičajenog. Oni izgledaju kao upravljani nekom posebnom zvezdom, ne samo u onome što čine, u svom govoru, u svom ćutanju, već i još izrazitije u svom običnom ponašanju: u načinu na koji stoje ili hodaju, piju čaj, ili teraju komarca. To je kao da je svet u kome žive utisnuo svoj ni sa čim uporedivi pečat na čitavo njihovo biće, tako da se ništa ne događa u njima niti oko njih a da nije stupilo - ili je na početku stupanja - u opipljivu vezu sa njima, sa nevidljivim središtem koje predodređuje njihovu sudbinu i vrsnost njihovog postojanja. Oni sami nikada ne govore o tome šta je to što ih iznutra pokreće (i šta ih ne pokreće), niti osećaju ikakvu neodložnost da se ispovedaju. Sa jednim neprobojnim osmehom oni se povlače od i u potpunosti zanemaruju svako pitanje postavljeno iz puke radoznalosti. Njihovoj tajni može prići samo onaj ko je na putu da je i sam iskusi.

preneto iz knjige "Put Zena" (The Method of Zen), Eugen Herrigel

prevod Vasa Dobri

DR EUGEN HERIGEL, rođen je 1884. u Nemačkoj kod Kela. Nakon završenih studija filozofije 1923. postaje profesor u Hajdelbergu. Od 1924. do 1929. predaje na Carskom univerzitetu u Japanu, a od 1929. do 1948. predaje filozofiju u Eiiangenu. Umro je 1955. u Partenkirhenu. Jedan je od rekih zapadnjaka koji je i lično duboko prodreo u teoriju i praksu zena. Napisao je više dela, najznačajnije je  "Zen i umetnost gađanja iz luka".

  Fotografije: Kyoto, Japan, maj i jun 2005. god.